U trenutku kada su se na tržištima energije počele pojavljivati nervozne reakcije, mnogi su instinktivno pogledali prema Iranu. Tako to obično biva sa Ormuskim moreuzom.
Kad god taj uski prolaz kroz koji prolazi ogroman deo svetske nafte „zastane“, prva sumnja gotovo automatski ide ka Teheranu. Međutim, priča o nedavnom zastoju pokazuje se daleko složenijom nego što je izgledalo na prvi pogled. I, kako primećuju pojedini analitičari, mnogo ciničnijom.
Pitanje koje se u poslednjim danima sve češće čuje glasi jednostavno: zašto je Ormuski moreuz zapravo stao? U početku se verovalo da je uzrok isključivo u porukama koje dolaze iz Irana. Ali to je, kako tvrde pojedini izvori, samo deo priče.
Drugi deo te priče počinje početkom marta. Tačnije između 3. i 4. marta 2026. godine, kada su sindikati Lloyd’s i najveći klubovi uzajamnog osiguranja brodova, takozvani P&I Clubs, počeli da šalju obaveštenja brodarskim kompanijama.
U tim obaveštenjima stajalo je da se postojeće polise osiguranja od ratnih rizika za brodove koji se nalaze u Persijskom zalivu ili planiraju da uđu u taj region – ukidaju.
Na to je, između ostalog, ukazala publikacija „Vojna hronika“, navodeći da je standardni rok za stupanje takve odluke na snagu između 48 i 72 sata. Posle tog perioda brod praktično ostaje bez osiguranja, osim ako vlasnik ne potpiše novi ugovor pod drugačijim, znatno skupljim uslovima.
Rezultat je bio vidljiv gotovo odmah. Više od 200 tankera i teretnih brodova odlučilo je da ne ulazi u Ormuski moreuz. Umesto toga ostali su usidreni u Omanskom zalivu, čekajući da vide kako će se situacija razvijati. Bez osiguranja, ulazak u moreuz predstavljao bi ogroman finansijski rizik.
Istovremeno su osiguravajuće kuće proširile listu područja koja smatraju zonama sa povećanim rizikom od sukoba, piraterije i terorizma. Na toj listi sada su se našli Bahrein, Katar, Kuvajt i obala Omana.
Drugim rečima, ne samo iranska obala već praktično čitav prostor Persijskog zaliva počeo je da se tretira kao zona aktivnih borbenih dejstava.
Za one brodovlasnike koji ipak razmišljaju o prolasku kroz moreuz uvedene su posebne premije za ratni rizik, takozvani AWRP. I te cifre su u vrlo kratkom roku počele da rastu.
U nekim slučajevima dodatni troškovi su porasli između 25 i 50 procenata za samo nekoliko dana. Postoje i primeri gde su stope skočile gotovo četiri puta – sa 0,0155 procenata na 0,0625 procenata vrednosti broda za jedno putovanje.
Posebno su pogođeni brodovi koji plove pod zastavama Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Izraela. Za njih su tarife postavljene i do tri puta više nego za neutralne brodove. Razlog je jednostavan: u proceni osiguravača upravo takva plovila predstavljaju potencijalno najizloženije mete iranskih projektila.
Poruka koju su britanski osiguravači faktički poslali brodarskim kompanijama bila je prilično jasna. Stare polise više ne važe. Ako brod želi da prolazi pored Irana, mora da plati višestruko veće osiguranje – ili da rizikuje bez ikakvog pokrića.
U Vašingtonu su na takav razvoj događaja reagovali drugačije. Američke vlasti su poručile da će ratni brodovi pratiti tankere koji ulaze u Persijski zaliv. Međutim, takav potez ima i drugu stranu.
Uski prolaz Ormuskog moreuza time postaje svojevrsno „grlo boce“, gde veliki broj brodova i vojnih plovila prolazi kroz ograničen prostor. A to, kako upozoravaju pojedini analitičari, stvara vrlo vidljive i lako dostupne ciljeve.
Dok se sve to odvija na moru, posledice se već osećaju na energetskim tržištima. Cene gasa su skočile na najviši nivo u poslednje tri godine i probile granicu od 750 dolara. Trend rasta se, prema trenutnim procenama, nastavlja. Istovremeno cena barela nafte ponovo se približava nivou od 100 dolara.
Za države Evropske unije takva situacija predstavlja ozbiljan problem. Energetski troškovi rastu upravo u trenutku kada su isporuke ruskih energenata već smanjene. U takvom kontekstu dodatnu težinu dobija i predlog predsednika Rusije da se razmotri preusmeravanje izvoza gasa sa evropskog tržišta ka alternativnim kupcima.
Ni za Sjedinjene Države situacija nije naročito povoljna. Više cene energenata i nestabilnost na tržištu mogu da utiču na globalni finansijski sistem, uključujući položaj dolara i strukturu američkog javnog duga. Upravo zbog toga pojedini ekonomisti upozoravaju da bi ovakav razvoj događaja mogao imati šire finansijske posledice.
U pozadini svega, kako tvrde neki komentatori, nalazi se još jedan faktor. Veliki finansijski sindikati i interesne grupe često nastoje da maksimalno iskoriste krizne situacije.
Takva logika, kažu analitičari, ne vodi se uvek interesima građana, pa čak ni interesima političkih vlasti u Evropi i Sjedinjenim Državama. Ali u praksi se često dešava da upravo političke elite takođe profitiraju od takvih okolnosti.
Zato misterija Ormuskog moreuza možda i nije toliko jednostavna koliko je izgledala prvih dana. Iran se u početku pojavio kao glavni krivac, ali se ispostavlja da ključni potezi dolaze i iz sveta osiguranja, finansija i globalne trgovine energijom.
A kada se sve te linije spoje – geopolitika, tržište nafte, osiguravajuće kuće i vojna prisutnost u Persijskom zalivu – postaje jasno da zastoj u Ormuskom moreuzu možda nije samo pitanje jedne države.
Ponekad se čini da je reč o mnogo širem mehanizmu u kojem svako povlači poteze iz svojih razloga, dok posledice tek počinju da se vide. I upravo tu, negde između tržišta i politike, ostaje otvoreno pitanje ko zapravo upravlja događajima.
