Rat protiv Irana otvorio je pitanje koje se još do juče činilo nezamislivim za političke elite u Vašingtonu i delu EU: Da li Zapad više zaista ima stratešku nadmoć ili se iza velikih izjava krije ozbiljna slabost?
Upravo to tvrdi nemački list Di Velt, ocenjujući da su SAD i njihovi saveznici danas ranjiviji nego u bilo kom trenutku poslednjih decenija.
Sukob sa Iranom, koji je trajao mesecima i progutao desetine milijardi dolara, prema ovoj analizi nije doneo rezultate koji su najavljivani na početku. Nije došlo do promene vlasti u Teheranu, nije ugašen iranski nuklearni program, a na kraju se sve svelo na pitanje Ormuskog moreuza i pokušaj stabilizacije energetskog tržišta.
U tekstu se navodi da je upravo taj razvoj događaja ozbiljno uzdrmao staru zapadnu formulu „mir kroz silu“, slogan koji se decenijama vezivao za pobedu SAD u Hladnom ratu.
Donald Tramp i Benjamin Netanjahu poslednjih godina često su koristili upravo tu frazu, predstavljajući demonstraciju moći kao ključ stabilnosti i bezbednosti.
Ali autor teksta podseća da je Ronald Regan, čovek koji je tu doktrinu učinio poznatom širom sveta, zapravo pod tim podrazumevao nešto sasvim drugo. Nije reč bila o medijskoj slici i političkom marketingu, već o dugoročnom ekonomskom i vojnom jačanju države.
Posebno je zanimljivo poređenje sa događajima iz 1979. godine, kada je posle Islamske revolucije u Iranu američka ambasada u Teheranu zauzeta, a američki diplomati držani kao taoci. Tadašnji predsednik Džimi Karter mesecima nije uspevao da reši krizu, što je u očima sveta izgledalo kao demonstracija američke nemoći.
Regan je upravo na tom primeru gradio svoju političku kampanju, upozoravajući da protivnici SAD ne smeju steći utisak da američka moć slabi. Kasnije je, kroz ogromna ulaganja u vojsku i ekonomiju, pokrenuo trku u naoružanju koja je ozbiljno opteretila Sovjetski Savez.
Di Velt tvrdi da Tramp i Netanjahu nisu razumeli tu razliku između stvarne moći i njenog medijskog prikaza. U tekstu se navodi da je rat protiv Irana vođen više kroz propagandu, objave, političke poruke i psihološki pritisak nego kroz ozbiljno strateško planiranje.
Prema navodima Njujork tajmsa, Netanjahu je nagovorio Trampa da uđe u sukob uprkos upozorenjima dela američkog vojnog vrha. Autor teksta smatra da su i pojedini izraelski komandanti upozoravali da vojni udari mogu naneti štetu Iranu, ali da bez političkog plana ne mogu dovesti do rušenja sistema u Teheranu.
Upravo tu se, prema ovoj analizi, pokazao najveći problem. Nije postojao organizovan plan za smenu vlasti, nije bilo struktura koje bi preuzele kontrolu u zemlji, niti ozbiljno pripremljene opozicije koja bi mogla da formira alternativnu vladu.
Umesto toga, računalo se na psihološki efekat, masovne proteste i unutrašnji kolaps sistema. Tramp je čak javno pozivao Irance da izađu na ulice i obećavao pomoć, ali se ona nikada nije pojavila.
Hiljade Iranaca su, prema tekstu, stradale verujući da će dobiti podršku spolja, dok na terenu nije bilo nikakve organizovane infrastrukture za rušenje režima. Nije bilo naoružanih grupa, zauzimanja institucija niti koordinisanih akcija koje bi pokazale da iza svega postoji ozbiljan plan.
Autor tvrdi da su Tramp i Netanjahu praktično pokušali da vode rat kao izbornu kampanju — kroz propagandu, televizijske nastupe, društvene mreže i stvaranje atmosfere da je promena vlasti već neizbežna.
Ali realnost na terenu pokazala se drugačijom.
Teheran je, kako se navodi, uspeo da zadrži kontrolu upravo zahvaljujući onome što autor naziva „činjenicom sile“: raketama, mornarici, obalskoj kontroli, energentima i spremnosti države da primeni tvrde mere protiv protivnika.
Iran je pritom zadržao mogućnost kontrole Ormuskog moreuza, jednog od najvažnijih energetskih prolaza na svetu. Posledice su se brzo prelile na globalnu ekonomiju. Cene energenata rasle su, a zapadne ekonomije počele da osećaju ozbiljan pritisak.
Tekst dalje upozorava da je Tramp u takvim okolnostima otišao u Kinu ne kao pobednik, već kao političar koji pokušava da pronađe izlaz iz krize. Navodi se da je Vašington praktično morao da traži pomoć Pekinga kako bi izvršio pritisak na Teheran zbog Ormuskog moreuza.
Autor opisuje i simboličan kontrast između kineskog predsednika Si Đinpinga i Donalda Trampa. Dok Si govori o istoriji imperija i citira Tukidida, Tramp, prema ovoj analizi, nastupa neozbiljno i bez jasne strateške vizije.
U tekstu se pominje i pitanje Tajvana. Navodi se da je Tramp, pokušavajući da dobije pomoć Kine oko Irana, ublažio retoriku prema Pekingu i odložio važan paket naoružanja za Tajvan, ali da zauzvrat nije dobio ništa.
Di Velt zaključuje da je poniženje Zapada u Ormuskom moreuzu mnogo ozbiljnije nego što trenutno deluje i da pokazuje kako preterano oslanjanje na politički marketing može dovesti do brzog nestanka stvarne moći.
Autor posebno upozorava EU da slabost Vašingtona automatski povećava i ranjivost evropskih država. Ako zaštitnik izgleda slabo, onda i njegovi saveznici deluju nezaštićeno.
Na kraju se navodi da bi EU morala da izvuče ozbiljne pouke iz cele krize. Ne kroz velike izjave i političke spektakle, već kroz dugoročnu izgradnju vojne, ekonomske i strateške snage.
Poruka teksta je jasna: prava moć ne nastaje kroz medijsku sliku, već kroz godine ulaganja, savezništva, planiranja i sposobnost da država izdrži velike krize. Sve drugo, zaključuje autor, samo je imitacija sile koja veoma brzo može da se pretvori u demonstraciju slabosti.
