Pred kraj Sovjetskog saveza postojalo je mnogo načina da se ljudi obogate i samo jedan preduslov, da budu dovitljivi. Ovi ljudi nisu gubili vreme pa su brzu zaradu ostvarili pre nego što je kapitalizam zakucao na vrata.
Neki od njih o milionima nisu ni sanjali, dok je drugima na pameti bio samo novac. Kako bilo da bilo, Rusi koji su preko noći postali tajkuni milioneri generalno se nisu bavili trgovinom nafte i dijamantima. Daleko od toga. Bili su pioniri.
[adsenseyu1]
Artjom Tarasov, zvanično prvi milioner u Sovjetskom savezu, preminuo je 23. jula u 67. godini. Biznismen je govorio da nije ni sanjao da će steći toliko bogatstvo. Iako je bio orijentisan na nauku, sve se promenilo kada je epoha Mihaila Gorbačova ponudila nove mogućnosti. Tarasov je tvrdio da nije bio lud da ne iskoristi situaciju, a osobe o kojima ćemo govoriti u nastavku teksta baš kao i Tarasov, povele su se za poslovicom da se gvožđe kuje dok je vruće – ali na vrlo neočekivane načine, piše Ruska reč.
Artjom Tarasov: Luksuzne prostitutke i kompjuteri
Sve je počelo krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada su obični sovjetski građani dobili pravo da otvore bankovni račun. Ali kako je neko mogao da zaradi novac?
Artjom Tarasov imao je odličnu ideju o pokretanju agencije za posredovanje prilikom upoznavanja: „U to vreme nije bilo šanse da pronađete posao ukoliko niste bili imali prijavljeni boravak u Moskvi“, rekao je on. „A jedini način da se prijavite bio je da se oženite sa nekim ko je bio iz Moskve. Tako smo za prvih pet dana rada dobili 4.000 potencijalnih klijenata, od kojih je svaki platio po 25 rubalja. Nas dvanaestorica inkasirali smo 100 hiljada rubalja, u vreme kada je prosečna plata u zemlji još iznosila 130 rubalja mesečno.“
Projekat je ipak trajao samo šest dana. Vlasti su smatrale da je agencija za posredovanje u upoznavanju suviše nemoralna za Sovjetski savez. Tarasov je zato napregao moždane vijuge i osnovao servis za uvozne aparate za domaćinstvo. U SSSR-u praktično nije bilo takvih poduzeća zbog nedostatka originalnih delova. Tako je na scenu stupila firma Tehnika. Ideja je bila da se lokalizuje prodaja stranih softvera pre njihove prodaje vladi.
– Ko bi to rekao? U prvom mesecu operacije zaradili smo milion rubalja. Iskreno, svi smo bili šokirani kad smo dobili taj prvi milion – sumnjali smo da bi nas zbog toga uskoro mogli sve likvidirati – rekao je Tarasov.
U zemlji je već postojao rudimentarni softver, ali bez hardvera. „Počeli smo sa kupovinom dolara u gotovini od luksuznih prostitutki po tri rublje za dolar.“ Poznanik koji je putovao u inostranstvo uzimao je novac kojim je tamo kupovao računare i potom donosio opremu u Rusiju. „Kompjuter bi nas koštao 1.500 rubalja, a mi bismo ga prodali državnom preduzeću za 50.000 rubalja.“ Prilično dobra zarada.
German Sterligov: Koncerti na železničkim stanicama i prva ruska berza
Pre nego što je počeo da prodaje luksuzne mrtvačke sanduke i najskuplje ruske pekarske proizvode – hleb po 1.650 rubalja (23,5 evra), pravoslavni preduzetnik German Sterligov je svoju prvu ozbiljnu zaradu ostvario organizovanjem koncerata u čekaonicama železničkih stanica u Moskvi.
Umetnici, a to su obično bili ulični svirači, nastupali bi 15 minuta, uzeli novac i preselili se na drugo mesto, pre nego što ih zameni drugi bend. „Nosili smo gotovinu u koferima, a za samo nekoliko meseci svi smo mogli da kupimo auto“, rekao je Sterligov. „Glavni problem bila je zamena kovanica za novčanice. Tada niko nije tražio da platimo za iznajmljivanje prostora, nismo čak plaćali ni policiji za zaštitu, zbog čega su oni bili prilično tužni. Bilo je to 1988. godine.“
Improvizovani koncerti su kasnije iste te godine zabranjeni, a Sterligov se prebacio na drugu delatnost. Gledajući jedan američki film upoznao se sa berzom, i bio toliko inspirisan da je neposredno posle toga iznajmio salu, instalirao velike ekrane i kompjutere i osnovao rusku berzu pod imenom Alisa. Već prvog dana operacija je vlasniku donela šest miliona rubalja.
Roman Abramovič: Plastične lutke
Abramovič je kao mladić od 22 godine osnovao Ujut, preduzeće za prodaju igračaka od polimernih materijala. Njegov prijatelj bio je uključen u sličnu poslovnu aktivnost. Abramovič, koji je tada već imao ženu i ćerku počeo je da proizvodi lutke u svom stanu.
Najpre su igračke počeli da prodaju u hotelima, zatim na stanicama metroa i, konačno, u robnim kućama. Vremenom su se Ujut proizvodi mogli naći širom Rusije. Dok je prosečna mesečna zarada u zemlji iznosila od 100 do 200 rubalja, Abramovič je zarađivao između 3.000 i 4.000 rubalja mesečno. Nekoliko godina kasnije povukao se sa tržišta i prebacio na ugljovodonike.
[adsenseyu4]
– Igračke za mene nikada nisu bile krajnji cilj. One su bile samo dostupan put prema mom cilju – pokretanju poslovanja koje se moglo razvijati – rekao je vlasnik fudbalskog kluba Čelsi, vrednog 7,8 milijardi evra (od 2017, prema Forbsu).
Mihail Hodorkovski: Unovčenje
Mihail Hodorkovski je bio marljivi student hemije pre nego što je došao na čelo naftne kompanije Jukos. Karijeru je započeo u isto vreme kao i Tarasov, štaviše, svoje prve kompanije registrovali su istog dana.
Hodorkovski i njegovi poslovni partneri osnovali su tzv. Centar za naučno i tehničko stvaralaštvo mladih (skraćeno NTTM na ruskom jeziku), još jedan tip komercijalnog preduzeća koje je u ono doba bilo dozvoljeno. 1987. godine su postojala samo 33 NTTM-a u celom Sovjetskom savezu. Kao i sve firme, imala su mogućnost da gotovo bezvredne bankovne račune u rubljama pretvore u gotovinu.
– Zakon o državnim poduzećima davao je zapravo takvu priliku svima koji su bili zainteresovani, samo što ste morali da budete preduzimljivi, a ne da sedite skrštenih ruku – sećao se kasnije Hodorkovski.
Preduzeće je zaradilo oko 80 miliona rubalja samo u 1988. godini, a ubrzo je osnovalo sopstvenu zadružnu banku.
(Blic)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
