Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internetu 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata (dokument RDP80 – 00810A008600430009 – 4)
Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb i Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu.
[adsenseyu1]
Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955. izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja „planula“ dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s druge.
U izveštaju CIA – RDP80 – 00810A008600430009 – 4 doslovno stoji da je sve rešio Tito. Navodno je „odložio pripreme za transfer srpskih fabrika u interesu jedinstva partije“, ali je bilo očigledno da je „podržao Slovence i Hrvate“.
Okosnica razdora, uz „transfer fabrika iz Srbije u Sloveniju kada stručnjaci za električnu energiju budu na raspolaganju“, bio je i „predlog za promenu rute dotadašnje Jadranske pruge“, koja je vodila od Beograda ka Baru, ka poželjnijem pravcu: Beograd – Sušak (danas deo Rijeke).
Jedna od omiljenih tvrdnji srpskih nacionalista tokom ratnih devedesetih godina je bila da su Slovenija i Hrvatska „ekonomski procvetale na račun Srbije u sklopu paklenog plana Josipa Broza i njegovog consigliere-a (savetnika) Edvarda Kardelja“. Na neki način je ovim izveštajem CIA dobila potvrdu: organizovano je premeštanje više od 70 fabrika iz Srbije.
Navodi se da je u Osijek otišla fabrika sapuna, u Zagreb fabrika baterija, iz Beočina su u Split poslati – postrojenje za proizvodnju cementa, a takođe u Split je za potrebe brodogradilišta prebačena divovska metalna presa iz Kragujevca (tada najveća na Balkanu), čitava jedna električna centrala iz Srbobrana završila je kod Kranja, između ostalog čak i ergela rasnih konja iz Stare Marovice kraj Bačke Palanke…
Ondašnji poznavaoci prilika tvrde da je „Fabrika automobila Maribor“, poznata po „tamićima“, osnovana odlukom Ministarstva teške industrije – fabrika kamiona iz Industrije motora Rakovica razmontirana je i s kompletnom tehničkom dokumentacijom premeštena u Sloveniju.
[adsenseyu4]
Srpski ekonomisti su devedesetih godina prošlog veka tvrdili da bi „Srbija danas bila balkanski Japan, a Hrvatska i Slovenija njeni Vijetnam i Laos“ da je srpsko i crnogorsko rukovodstvo na ovakve namere smelo da kaže odlučno – „ne“.
Ali, Petar Stambolić i Blažo Jovanović, učesnici rasprave sa srpske i crnogorske strane, nisu se usudili Titu da kažu ni „a“. Predsednik SFRJ ih je zbog poslušnosti nagradio brojnim foteljama.
Stambolić je bio i ministar finansija Srbije, potpredsednik Vlade Srbije, predsednik Vlade Srbije, predsednik srpske Skupštine, ministar poljoprivrede vlade FNRJ, predsednik Savezne narodne skupštine, prvi čovek Saveznog izvršnog veća.
Političku karijeru je obogatio i predsednikovanjem Predsedništvu SFRJ.
Blažo Jovanović nekada nije mogao ni da se seti koje je sve funkcije obavljao u Crnoj Gori i na saveznom nivou.
