Nekada se i sam zapitam – gde su nestali ljudi? A onda shvatim da ih ima, itekako. Tu su, oko nas, samo ih ne vidimo jer nam se stalno podmeću lažni, pa kad mi to shvatimo, samo se još više u njih razočaramo.
Pre nekoliko dana sam napisao jedan tekst o lažnim junacima, a jedan čitalac je u svom komentaru poslao link u kom je glavni junak Amir Reko.
Kad sam pogledao video, osećaji su mi bili pomešani. Prvo, divio sam se takvom čoveku, junaku, ljudini. Divio sam se njegovoj hrabrosti, poštenju i pribranosti u tako teškim trenucima. I ujedno sam se stideo što za njega nisam do sada ni čuo, a toliko godina je prošlo od njegovog podviga.
[adsenseyu1]
Ukratko, Amiru su u ratu neki zločinci iz srpskog naroda pobili šest članova porodice, majku zapalili. To se desilo samo par dana pre nego što je on, kao zapovednik jedinice, dobio naredbu da, kao znak odmazde, uništi jedno srpsko selo. On je naredbu odbio, ali je za taj prljavi posao određena druga jedinica.
Amir je sa svojom jedinicom stao ispred naroda u tom selu i sprečio kolege iz druge jedinice da naprave zločin, rizikujući svoj život. To je samo siže priče, ali ima tu još mnogo zanimljivih detalja pa našim čitaocima preporučujem da obavezno pogledaju celu priču.
Gledajući ovaj kratki film o Amiru, u meni je naviralo bezbroj pitanja. Kako je moguće da o njemu tek sada čujem, a o onima koji su počinili zlodela, velika ili mala, imam mnoštvo informacija koje se pojavljuju na svakom koraku? Zašto se o Amiru i njemu sličnima ne uči u školama? Zašto u verskim ustanovama, a sve se zaklinju u to kako spasiti jednog čoveka znači spasiti čitavo čovečanstvo, a ubiti jednog čoveka znači ubiti čitavo čovečanstvo, ne ističu ovakve ljude kao primer, nego neretko one sumnjivih zasluga?
Zašto se imena ulicama, školama, ustanovama, mostovima i tako dalje ne daju po ovakvim ljudima, koji su spašavali živote, nego neretko po onima koji su ih uništavali?
Zašto ovakvi ljudi nisu često u medijima, na televizijama, nego neki sasvim suprotnih osobina? Zašto oni nemaju počasna mesta u društvu, nisu dobitnici najviših priznanja niti imaju velike penzije?
Nisu li ovakvi ljudi u zapećku zato što su oni koji odlučuju o njihovoj sudbini sasvim drukčiji od njih pa im ne odgovara slika takvih junaka? Kako je moguće da se Amirovi sugrađani ne hvale takvim sugrađaninom i kako je moguće da se u narodu čiji je deo spasio vrlo malo govori o njemu? Je li možda kriv što je preživio pa se njegovo delo ne može tumačiti kako kome odgovara?
Ako čekamo da oni koji odlučuju o statusu u društvu ovakvih ljudi učine neki ozbiljniji korak u pravom smeru, čini se da uzalud čekamo. Teško će se to dogoditi za njihovog života. Ali niko nam ne može zabraniti da sami nešto učinimo.
Evo, ko meni brani da bar napišem nešto o Amiru Reki, čoveku koji nam pokazuje šta je ljudskost i hrabrost, šta je poštenje? I ja pišem. Ali to mi nije dovoljno, spreman sam na više. Da se ja pitam, takvim ljudima bih podigao spomenike još za života. Neka znaju da su cenjeni još dok su živi.
Samo, u takvim eventualnim slučajevima već vidim reakciju vlasti. Možda ne bi otvoreno rekli da su protiv, ali bi bilo ono – da, to je dobra ideja, ali ne možemo sad, nemamo novca, nemamo mesta za spomenik… A za takvu stvar, mnogo ljudi bi rado pomoglo. Evo, i ja bih i finansijski pomogao, a ako treba i ustupio svoje zemljište. Ako nemaju gde, neka spomenik Amiru postave u moje dvorište, bila bi mi čast da se tu nalazi!
Ali, ovo sa spomenikom za života možda i nije odgovarajuća ideja, ona ima i drugu stranu medalje. Možda će se, recimo, opravdati time da se ne grade spomenici živim ljudima. Ali ono što ja mogu ponuditi Amiru je da može slobodno, besplatno, koristiti moju kuću za odmor. Možda bi mu bilo dobro da provede neko vreme na toplom moru, sa porodicom ili prijateljima, kad dođe iz svoje nove domovine, jer u onoj matičnoj, kako vidimo, ne nailazi baš na zagrljaje i otvorena vrata.
Neko će reći da je Amir možda i čovek sa stotinu mana. Ne znam ga, i ne znam ništa drugo o njemu osim ovoga iz filma koji sam video. Možda je sav sazdan od dobrote, ali čak da i ima mnoge mane, ovaj jedan ovako veliki ljudski postupak mu daje za pravo da se ponosi sobom i potiskuje sve te, eventualne mane.
Bila bi mi čast družiti se s njim i zato mu vrata svoga doma otvaram širom. Neka zna da postoje i oni koji cene njegovo djlo i da ih ima mnogo više nego što se to čini, samo nemaju saznanja o tome šta je i pod kakvim okolnostima uradio, i samo što oni nisu u poziciji da donose velike odluke.
Znam, ljudi poput Amira nisu ni činili to što su činili s namerom da im se klanjamo, da ih veličamo, nagrađujemo, nego iz osećaja da tako treba, da je tako ljudski. Oni ne protestuju tražeći svoja veća prava, finansijsku nadoknadu, ali krajnje je nepravedno i prema njima i prema svima koji imaju zdrav razum odbacivati ih, uskraćivati im određena prava.
Amira ne pozivam u goste da bih ga podmitio, da bih mu se dodvorio, nego da mu se bar delomično zahvalim i odužim što nam služi kao svetionik i putokaz; što nam služi kao dokaz da još uvek postoje veliki, pravi ljudi na koje možemo biti ponosni i na koje treba da se ugledamo.
(logicno.com)
