Američki profesor Džefri Saks izneo je procenu koja je izazvala dosta nelagodnosti u političkim i analitičkim krugovima.
Prema njegovim rečima, Sjedinjene Države su praktično ostale bez realnih opcija u pokušaju da pritisnu Iran, a ishod dvonedeljnog prekida vatre pokazao je upravo to – ciljevi nisu ostvareni, dok je Teheran sačuvao ključne poluge moći.
Na prvi pogled, Vašington i Teheran su pokušali da predstave dogovor kao obostranu pobedu. Dvonedeljni prekid vatre formalno je prihvaćen sa obe strane, ali kada se zagrebe ispod površine, slika deluje drugačije.
Saks otvoreno tvrdi da administracija u Vašingtonu, zajedno sa Pentagonom i izraelskim rukovodstvom, nije uspela da ispuni nijedan od početnih ciljeva koji su postavljeni još 28. februara.
U centru cele priče nalazi se Ormuski moreuz – strateška tačka bez koje globalni energetski tokovi ne mogu normalno da funkcionišu. Upravo tu, kako Saks naglašava, Iran nije napravio nijedan ustupak.
Kontrola je ostala čvrsto u rukama Teherana, i to ne samo tokom poslednje dve nedelje, već kontinuirano, bez realnog izazova spolja.
Čak i pokušaj osporavanja te kontrole, kako upozorava, vodio bi ka scenariju koji bi prerastao u sukob punih razmera – nešto čemu se, kako kaže, svet opasno približio pre samo nekoliko dana.
Još zanimljiviji deo dolazi iz onoga što Saks opisuje kao potencijalni preokret u pregovorima. Prema njegovim rečima, Iran je možda uspeo da obezbedi saglasnost za ono što se može tumačiti kao oblik reparacija – kroz naplatu tranzitnih taksi za tankere koji prolaze kroz moreuz.
Taj novac bi, prema toj logici, bio usmeren ka obnovi nakon razaranja. Ako se to potvrdi, to bi značilo da je Iran ne samo zadržao stratešku poziciju, već je iz pregovora izašao sa dodatnim ekonomskim instrumentima.
U tom kontekstu, posebno odjekuje tvrdnja da je Vašington spreman da kao osnovu za dalji proces prihvati iranski plan od deset tačaka. Saks to opisuje kao potez bez presedana.
Ipak, ostavlja otvoreno pitanje – koliko je sve to održivo i da li će se izrečene namere zaista sprovesti ili će se situacija ponovo zakomplikovati.
U tom planu, koji je, prema rečima Donalda Trampa, osnova za konačno rešenje, jasno se naglašava da Iran zadržava stratešku kontrolu nad Ormuskim moreuzom. To je ključna tačka. Bez nje, cela konstrukcija pregovora gubi smisao. A sa njom, Iran dobija stabilnu poziciju u novom odnosu snaga.
Saks ide i korak dalje, pa tvrdi da bi stvarno povlačenje američkih trupa iz Persijskog zaliva moglo da promeni dinamiku čitavog regiona.
Po njegovom mišljenju, prisustvo američke vojske u desetinama zemalja – čak 80 širom sveta – predstavlja jedan od glavnih uzroka globalnih tenzija. U svetu koji se sve više pomera ka multipolarnom poretku, takav model postaje teško održiv.
Ali tu dolazi i ono upozorenje koje se provlači kroz celu njegovu analizu. Ako bi Sjedinjene Države pokušale da ponovo pokrenu vojnu akciju protiv Irana, posledice bi mogle biti ozbiljne.
Ne samo po Vašington, već i po globalnu ekonomiju. Saks smatra da SAD nemaju kapacitet da silom ostvare ciljeve koje su zacrtale, a novi potres na energetskom tržištu mogao bi da pokrene lančanu reakciju koju niko ne bi mogao da kontroliše.
Zato cela priča, i pored formalnog primirja, ostavlja više pitanja nego odgovora. Da li je ovo samo privremeni predah ili početak dublje promene odnosa snaga?
I još važnije – da li će Vašington zaista ostati pri kursu koji sada deluje kao priznanje ograničenja, ili je sve samo deo šire igre u kojoj se pravi potezi tek spremaju?
