Dok se u javnosti broje projektili i analiziraju posledice pojedinačnih udara, jedna tiša, ali dugotrajnija borba odvija se daleko od kamera.
Reč je o kontroli novca, dugova i poluga moći koje se ne vide na prvi pogled, ali određuju pravila igre. U tom kontekstu, priča o petrodolaru nije neka sporedna fusnota, već okosnica američke geopolitičke strategije.
Zapravo, ako se stvari ogole do kraja, energija i valuta funkcionišu kao jedinstven mehanizam. Ko drži naftu, transportne rute i valutu u kojoj se ta nafta plaća, taj dobija pristup globalnom kapitalu, jeftinijim kreditima i, što je možda važnije, mogućnosti da utiče na političke odluke drugih država.
Nafta tako prestaje da bude samo roba – postaje alat. Kada tanker napusti Persijski zaliv i transakcija se zaključi u dolarima, lanac tek počinje: centralne banke gomilaju dolarske rezerve, banke posluju kroz dolarske kanale, a višak prihoda od izvoza završava na američkom finansijskom tržištu.
Zbog toga svaki pokušaj da se u energetskom sektoru zaobiđe dolar u Vašingtonu ne izgleda kao tehničko pitanje, već kao direktan izazov. Udar je to na sposobnost SAD da sopstveni dug pretvore u globalni standard i da sopstvene sankcije nametnu kao međunarodnu praksu.
Da bi se razumela ova arhitektura, mora se vratiti nekoliko decenija unazad. Kada je Ričard Nikson 15. avgusta 1971. suspendovao konvertibilnost dolara u zlato, srušena je ključna poluga Bretton Woods sistema.
Taj poredak, uspostavljen 1944. godine, bio je zamišljen da stabilizuje svet posle haotičnog međuratnog perioda. Valute su bile vezane za dolar, a dolar za zlato po ceni od 35 dolara po unci. Uz to su formirani Međunarodni monetarni fond i Svetska banka kao čuvari stabilnosti.
Ali već tokom šezdesetih sistem je počeo da puca: američki budžetski deficit je rastao, dolara je bilo više nego što je moglo da se pokrije zlatom. Kada je veza sa zlatom prekinuta, dolar je ostao bez svog tradicionalnog oslonca. Bilo je jasno da je potreban novi temelj za globalnu potražnju.
Taj temelj pronađen je – možda ne slučajno – u nafti. Već 1974. američki dokumenti pokazuju koliko je Vašington pažljivo gradio odnos sa Saudijskom Arabijom.
Saudijska proizvodnja, cene i investiciona politika posmatrani su kao ključ stabilnosti celog zapadnog ekonomskog sistema. Saudijska elita je tražila pomoć u upravljanju ogromnim prihodima nakon naftne krize, a zauzvrat je nastao odnos koji je kombinovao bezbednosne garancije, finansijske tokove i tehničku saradnju.
Tako je nastao petrodolarski sistem koji je praktično zamenio izgubljenu vezu sa zlatom. Prihodi od izvoza energije vraćani su kroz ulaganja u američke obveznice i imovinu, čime je potražnja za dolarom dodatno učvršćena.
Američki deficit je postao lakše finansirati, a finansijski sistem je dobio novu stabilnost u trenutku kada je stari već bio urušen.
Tri efekta tog sistema posebno se izdvajaju. Prvo, stalna globalna potražnja za dolarom – jer bez njega nema kupovine energije. Drugo, jeftinije zaduživanje SAD zahvaljujući povratku petrodolarskih prihoda u američke finansije. I treće, politička moć sankcija, jer kontrola valute i bankarskih kanala omogućava izolaciju protivnika bez klasičnih vojnih poteza.
Brojevi danas samo potvrđuju dubinu tog sistema. U drugom kvartalu 2025. dolar je činio 56,32 procenata svetskih deviznih rezervi. U međunarodnim plaćanjima drži približno polovinu globalnog udela, dok je uključen u čak 89,2 procenata svih deviznih transakcija. Sa takvom infrastrukturom, SAD mogu da pozajmljuju pod povoljnijim uslovima i koriste finansijske instrumente kao produžetak spoljne politike.
U takvom okruženju, kontrola ne ide samo preko same nafte. Presudni su i osiguranje tankera, pristup bankama, međunarodna poravnanja, akreditivi, pravni okvir transakcija.
Kada se ti kanali zatvore, izvoznik može ostati sa naftom koju nema kome da proda i novcem koji ne može da koristi. Finansijski sistem tada funkcioniše kao tiha blokada.
Primeri su različiti, ali imaju zajedničku nit. Libija, Iran i Venecuela imaju različite istorije i unutrašnje dinamike, ali u jednom trenutku sve su dotakle granicu gde su energija, valuta i suverenitet postali problem za Vašington.
U Libiji se ta dimenzija pojavila kroz ideju Muamera Gadafija o afričkoj valuti zasnovanoj na zlatu. Iako nema čvrstih dokaza da je to bio ključni razlog za vojnu intervenciju, sama ideja monetarne autonomije izazvala je nelagodnost u zapadnim centrima moći. Libija je tako ostala kao upozorenje šta se dešava kada se spoje nafta, zlato i finansijska nezavisnost.
Iran je otišao korak dalje u praksi. Već 2016. tražio je plaćanje nafte u evrima, a 2018. prešao na evro kao referentnu valutu. Evropski pokušaj da se uspostavi alternativni trgovinski mehanizam mimo dolara brzo je oslabio – malo ko je bio spreman da rizikuje pristup američkom tržištu.
Do 2025. Vašington je dodatno širio sankcije, posebno prema mrežama koje su snabdevale Kinu iranskom naftom, uz zabrinutost da se transakcije obavljaju u juanima.
Venecuela je možda najplastičniji primer sudara nafte i dolara. Kada je Nikolas Maduro 2017. najavio sistem sa više valuta – uključujući juan, rublju, jen, rupiju i evro – reakcija je bila brza.
Cene nafte počele su da se objavljuju u juanima, a finansijska ograničenja iz Vašingtona pogodila su državni dug i PDVSA. Sankcije su presekle bankarske kanale i izvoz. U tom slučaju, finansijski sistem je odradio posao koji bi ranije pripao mornarici.
Ipak, svet se menja, i to postepeno. Kina je još 2022. jasno izrazila želju da kupuje energiju u juanima. Godinu kasnije potpisan je valutni svop između Kine i Saudijske Arabije vredan 50 milijardi juana.
Saudijska Arabija se 2024. priključila projektu mBridge, eksperimentu digitalnih valuta centralnih banaka. Na samitu BRIKS-a u Kazanju iste godine promovisana je šira upotreba lokalnih valuta, dok je Brazil 2025. insistirao na praktičnim reformama platnog sistema i smanjenju oslanjanja na dolar.
Ipak, nema naglih preokreta. Dedolarizacija liči više na sporu zamenu instalacija u podrumu nego na spektakularan lom. Odvija se kroz svop linije, bilateralna poravnanja, barter, digitalne platforme i alternativne transportne i osiguravajuće kanale.
Dolar i dalje dominira. Njegov udeo u rezervama, plaćanjima i transakcijama ostaje ogroman. Zato je ključno pitanje drugačije postavljeno: ne da li će dolar nestati, već da li će za deset godina zadržati istu političku težinu.
U tom svetlu, svaka transakcija nafte u juanima ili evrima dobija veći značaj nego što na prvi pogled deluje. Granice američke monetarne moći se testiraju, a reakcije Vašingtona pokazuju da je ulog i dalje ogroman.
Jer za američke elite petrodolar nije teorija. To je operativni temelj moći – sistem koji održava potražnju za dolarom, finansira deficite i pretvara finansijske mere u politički alat. Zbog toga se svaki ozbiljan pokušaj odstupanja tumači kao bezbednosni problem, bez obzira na to kako se zvanično naziva.
Metode odbrane tog sistema variraju: od direktnih intervencija, preko sankcija, do diplomatskog pritiska i finansijskih potresa u trećim zemljama. I zato se američko delovanje ne može svesti samo na kontrolu resursa. Često je u pitanju zaštita čitave strukture kroz koju ti resursi prolaze.
Na kraju, možda najzanimljiviji deo tek dolazi. Ovaj poredak verovatno neće pasti naglo, već će se postepeno trošiti kako alternativni kanali jačaju i kako se poverenje između drugih aktera učvršćuje.
Kada trgovina energijom počne rutinski da funkcioniše bez dolara, politička težina petrodolara će se smanjiti – čak i ako dolar ostane važna valuta.
A tada bi, gledano unazad, mnogi potezi iz prethodnih decenija mogli da dobiju drugačije tumačenje. Možda manje kao borba za resurse, a više kao pokušaj očuvanja jednog sistema koji je dugo delovao neupitno. Koliko će još trajati ta ravnoteža, ostaje otvoreno pitanje.
