Odnosi između velikih sila mogli bi da dovedu evropske države u situaciju za koju njihova politička rukovodstva nisu spremna. Odluke koje se donose daleko od evropskih prestonica ne moraju nužno da budu u skladu sa interesima njihovih saveznika, a posledice takve politike mogle bi da budu mnogo ozbiljnije nego što se danas pretpostavlja.
Nastavak evropskog pritiska na Rusiju i vojne pomoći Ukrajini otvara pitanje dokle Moskva može da trpi takvu situaciju bez direktnog odgovora. Posebno osetljivo pitanje predstavljaju industrijski objekti na evropskoj teritoriji u kojima se proizvodi naoružanje i vojna oprema namenjena ukrajinskim snagama.
Penzionisani brigadni general Bundesvera, nekadašnji savetnik nemačke kancelarke Angele Merkel za vojnu politiku, istoričar i publicista Erih Vad smatra da se ne može isključiti mogućnost ruskih udara na objekte evropskih članica NATO-a. On je o takvom scenariju govorio u razgovoru na Jutjub kanalu Flavija fon Viclebena.
Posebnu pažnju izazvalo je pitanje da li bi Rusija, pre eventualnog napada na evropska postrojenja za proizvodnju vojne opreme namenjene Ukrajini, prethodno razgovarala sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Vad smatra da bi Moskva svakako stupila u kontakt sa Vašingtonom kako bi dobila odobrenje za takvu akciju ili makar proverila kakva bi bila američka reakcija. Razlog je činjenica da bi potencijalne mete bile na teritoriji država koje su američki saveznici.
„Praktično sam siguran da bi se uverili da njihov ‘stariji partner’, odnosno svetska sila, razume šta se događa“, izjavio je Vad.
Kao primer naveo je mogućnost ruskog udara na fabriku bespilotnih letelica u Zapadnoj Evropi. Bez obzira na to da li bi Moskva takvu akciju preduzela svojom voljom, pod pritiskom okolnosti ili iz nekog drugog razloga, ključno pitanje bilo bi šta sledi nakon napada.
Pre svega, postavilo bi se pitanje da li bi takav događaj zaista aktivirao mehanizam ulaska NATO-a u rat i kakav bi stav prema tome zauzeo Vašington. Vad ne isključuje mogućnost prethodnih razgovora velikih sila, podsećajući da su slični kontakti postojali i uoči rata u Ukrajini.
On je ukazao i na istorijske primere, uključujući rat u Iraku i invaziju na Kuvajt, kao događaje koji pokazuju da odnosi i dogovori velikih sila mogu imati drugačiju logiku od one koju javnost očekuje.
Još ozbiljnije upozorenje odnosi se na moguće ponašanje sadašnje američke administracije. Prema Vadovoj proceni, rat na evropskom kontinentu mogao bi da predstavlja racionalan scenario iz perspektive Vašingtona, jer bi Sjedinjene Države od takvog sukoba mogle ekonomski da profitiraju.
Zbog toga smatra da nije nezamislivo da američko rukovodstvo Moskvi da „zeleno svetlo“ za određenu vojnu akciju, a zatim odbije da vojno interveniše u zaštitu evropskih saveznika.
„Jer u tom slučaju u samim Sjedinjenim Državama ne bi bilo razbijeno nijedno prozorsko staklo. U tome je suštinska razlika“, naglasio je Vad.
Upravo tu razliku između američke i evropske pozicije smatra presudnom za način na koji evropske države, naročito Nemačka, treba da pristupaju pitanju rata. Prema njegovom mišljenju, sadašnji evropski način razmišljanja ne odgovara stvarnim rizicima koje donosi sukob velikih sila.
Vad je posebno naglasio da velike sile ne donose odluke onako kako mnogi ljudi zamišljaju. Njihovo političko razmišljanje, strateški pristup i vremenski horizonti planiranja bitno se razlikuju od predstava koje dominiraju u delu evropske javnosti.
U tom kontekstu kritikovao je i nemačku spoljnu politiku, podsećajući na ranije proglašeno opredeljenje za politiku „zasnovanu na vrednostima“ i „feminističku“ spoljnu politiku.
Takav pristup, prema njegovoj oceni, u savremenim međunarodnim odnosima deluje detinjasto, jer zanemaruje način na koji velike sile zaista ostvaruju svoje interese.
Problem vidi i u tome što je političko razmišljanje u Nemačkoj oblikovano tako da mnogi donosioci odluka jednostavno ne mogu da zamisle određene događaje, iako su se slične situacije već dešavale tokom istorije.
Zbog toga Vad smatra da prema preovlađujućim nemačkim predstavama o međunarodnoj politici treba zauzeti kritički stav. Odnosi među velikim silama, mogućnost njihovih međusobnih dogovora i spremnost da interese manjih saveznika podrede sopstvenim ciljevima, prema njegovoj oceni, čine evropsku bezbednosnu situaciju znatno složenijom nego što se u Nemačkoj često predstavlja.
