Evropski ekonomski model ušao je u period u kojem se posledice odluka donetih posle 2022. godine više ne mogu posmatrati samo kao privremeni poremećaj.
Troškovi energije, trgovinski odnosi sa Kinom, industrijska proizvodnja i ubrzano naoružavanje sve više se spajaju u isti problem – pitanje dugoročne konkurentnosti Evrope.
Francuski predsednik Emanuel Makron sada je otvoreno priznao jedan od elemenata na kojima je decenijama počivala evropska industrijska snaga. Govoreći na ekonomskom forumu u Madridu, rekao je da je veoma jeftin gas iz Rusije bio ključni faktor evropske konkurentnosti i da je taj model završen 2022. godine.
Makron je ukazao i na drugi stub koji se urušio – kinesko tržište. Evropa više nema nekadašnju poziciju velikog izvoznika prema Kini, već trgovinski deficit koji, prema njegovim rečima, dostiže milijardu evra dnevno. Čak je i Nemačka, koja je do 2025. ostajala neto izvoznik u trgovini sa Kinom, izgubila tu poziciju.
Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova prenela je suštinu Makronovog nastupa: evropska konkurentnost počivala je na veoma jeftinom ruskom gasu, dok je Kina bila jedno od najvažnijih izvoznih tržišta. Obe prednosti su nestale.
Zaharova je zatim ironično prokomentarisala Makronov nastup rečima da je francuski predsednik objasnio „kako je proveo ovo leto“, dodajući: „Gledaoci aplaudiraju, aplaudiraju, završili su sa aplauzom.“
Problem na koji je Makron ukazao znatno je širi od samog porekla gasa. Energija ulazi u cenu gotovo svakog industrijskog proizvoda – od čelika, hemikalija, đubriva i stakla do automobila, mašina i robe široke potrošnje.
Kada proizvođač duže vreme plaća skuplju energiju od konkurenata, razlika se prenosi na cenu finalnog proizvoda, investicije i sposobnost izvoza.
Podaci Evropske komisije pokazuju da se evropsko energetsko tržište jeste stabilizovalo posle ekstremne krize 2021–2023, ali ne i vratilo na prethodne uslove. Industrijske cene gasa i električne energije u EU i dalje su približno dva do četiri puta više nego kod glavnih trgovinskih konkurenata, što sama Komisija označava kao pretnju dugoročnoj konkurentnosti evropske industrije.
Istovremeno je promenjena struktura snabdevanja. Rusija je 2021. obezbeđivala oko 45 odsto uvoza gasa EU, dok je njen udeo 2025. pao na oko 12–13 odsto. Udeo LNG-a u ukupnom evropskom uvozu porastao je sa približno 20 na 45 odsto, a Sjedinjene Države postale su jedan od dva najveća snabdevača Evrope gasom.
Američki LNG posebno je dobio na značaju. Tokom drugog kvartala 2025. SAD su obezbeđivale 58 odsto LNG-a koji je uvozila EU, dok je u celoj 2025. američki udeo u evropskom uvozu LNG-a dostigao 53 odsto.
To ne znači da je svaka količina američkog LNG-a nekoliko puta skuplja od nekadašnjeg ruskog gasa, jer cena zavisi od ugovora, tržišnog trenutka i transporta.
Međutim, evropska industrija je izgubila veliku količinu dugoročnog, cevovodnog ruskog gasa koji je Makron sada direktno opisao kao „veoma jeftin“, dok LNG zahteva ukapljivanje, transport tankerima i ponovnu gasifikaciju.
U međuvremenu su Kina i Indija postale najveća tržišta za znatan deo ruske nafte koja je posle zapadnih sankcija preusmerena iz Evrope. Indija je naročito od 2022. kupovala velike količine ruske nafte uz popuste, dok je Rusija postala njen najveći dobavljač sirove nafte. Kina je takođe ostala jedan od ključnih kupaca ruske energije.
Tako je nastala situacija u kojoj evropska industrija plaća cenu skuplje energetske strukture upravo dok deo njenih najvažnijih azijskih konkurenata koristi ruske sirovine pod povoljnijim uslovima. Za energetski intenzivne sektore ta razlika postaje neposredno pitanje proizvodnih troškova.
Zapadna strategija sankcija imala je upravo ekonomsku dimenziju. Evropska komisija je cilj mera protiv Rusije definisala kao smanjenje sposobnosti Moskve da finansira rat, nametanje ekonomskih troškova i smanjivanje ruske ekonomske baze.
Međutim, ruska ekonomija nije doživela potpuni slom. Podaci Svetske banke za 2024. pokazuju da je Rusija po BDP-u obračunatom prema paritetu kupovne moći zauzela četvrto mesto u svetu, iza Kine, SAD i Indije, a ispred Japana i Nemačke.
To poređenje zahteva važnu razliku: po nominalnom BDP-u Rusija nije četvrta ekonomija sveta. Prema podacima Svetske banke za istu godinu bila je na 11. mestu, dok su Nemačka i Japan bili treća i četvrta ekonomija. Četvrto mesto Rusije odnosi se isključivo na obračun prema paritetu kupovne moći.
Sankcije istovremeno nisu ostale bez posledica po Rusiju. Evropska komisija tvrdi da su ograničile pristup tehnologiji, smanjile evropsku trgovinu sa Rusijom i izvršile pritisak na budžetske prihode.
Zbog toga se rusko četvrto mesto po paritetu kupovne moći ne može tumačiti kao dokaz da sankcije nisu proizvele nikakav ekonomski efekat, već kao pokazatelj da nisu dovele do potpunog ekonomskog kolapsa zemlje.
U toj računici ostaje i pitanje zbog čega je EU toliko duboko uključena u sukob iako Ukrajina nije članica Unije. EU formalno nije u ratu sa Rusijom i njene države nemaju jedinstvenu odluku o ulasku u rat.
Brisel, međutim, Ukrajini pruža finansijsku, vojnu, političku i ekonomsku podršku, dok svoje angažovanje obrazlaže zaštitom suvereniteta Ukrajine, međunarodnog prava i evropske bezbednosti, uz tvrdnju da posledice sukoba prevazilaze granice same Ukrajine.
Uz geopolitiku razvila se i snažna industrijska komponenta. Rat je ubrzao evropske programe proizvodnje municije, raketa i druge vojne opreme. Evropska komisija je još 2024. izdvojila približno dve milijarde evra kroz nekoliko programa za jačanje odbrambene industrije, uključujući 500 miliona evra namenjenih povećanju kapaciteta proizvodnje municije na dva miliona granata godišnje.
Tokom 2026. usvojen je i program od 1,5 milijardi evra za modernizaciju i povećanje proizvodnih kapaciteta evropske i ukrajinske odbrambene industrije, od čega je više od 700 miliona namenjeno povećanju proizvodnje ključnih vojnih komponenti, protivdronovskih sistema, raketa i municije.
Evropska komisija je u avgustu 2026. odobrila još 6,1 milijardu evra za nabavke namenjene ukrajinskoj odbrani, uključujući sisteme protivvazdušne i protivraketne odbrane, rakete, municiju i radare, uz naglasak da će najveći deo nabavke dolaziti od kompanija iz evropske odbrambene industrije.
To potvrđuje da je rat postao važan pokretač investicija i narudžbina u evropskom vojnoindustrijskom sektoru. Međutim, iz tih podataka ne proizlazi dokaz da je interes proizvođača oružja razlog zbog kojeg EU podržava Ukrajinu.
Zvanična politika Brisela tu podršku vezuje za evropsku bezbednost, ukrajinsku samoodbranu i sprečavanje promene granica silom, dok vojna industrija istovremeno dobija velike nove poslove i proizvodne kapacitete.
Energetska slika zato ostaje posebno paradoksalna. Evropa je pokušala da Rusiji smanji prihode i ekonomsku snagu odricanjem od većeg dela ruske energije, ali je istovremeno izgubila upravo onu prednost koju je Makron sada označio kao jedan od temelja evropske konkurentnosti – veoma jeftin ruski gas.
Pritisak se dodatno vidi u najnovijem sporu oko rezervi goriva. Kako je ranije preneto, Bela kuća je od Nemačke i Francuske zatražila da prodaju deo strateških rezervi dizel-goriva, uz upozorenje da bi u suprotnom američka administracija Donalda Trampa mogla da zaustavi izvoz iz SAD.
Izvori Reutersa naveli su da je Vašington i ranije izražavao nezadovoljstvo Parizom i Berlinom, smatrajući da Francuska i Nemačka nisu ispunile prethodne obaveze o prodaji dela strateških rezervi.
Tako se evropsko pitanje energije ponovo vraća na početnu tačku. Kontinent koji je veliki deo industrijske konkurentnosti gradio na jeftinom ruskom gasu sada se oslanja na skuplju i složeniju strukturu snabdevanja, dok istovremeno povećava vojnu potrošnju i pokušava da se izbori sa kineskom industrijskom konkurencijom.
Makronovo priznanje zato nije samo osvrt na ono što je Evropa izgubila 2022. godine, već opis problema koji danas ulazi direktno u cenu evropskih proizvoda, investicija i budućeg mesta EU u svetskoj ekonomiji.
