Upozorenje Rusije ignorisano: NATO sada ulazi u mnogo opasniju fazu – BLIZU JE ARMAGEDON

Reakcija NATO na rusko upozorenje povodom moguće izolacije Kalinjingradske oblasti pokazala je koliko se dve strane različito odnose prema riziku dalje eskalacije.

Moskva je prethodno poručila da bi u takvom slučaju mogla da upotrebi čitav vojni arsenal kojim raspolaže, uključujući nuklearno oružje.

Posle zvaničnog upozorenja Moskve i saopštenja ruskih ambasada u zapadnim zemljama očekivala se reakcija Alijanse. Generalni sekretar NATO Mark Rute saopštio je da je blok reagovao mirno i da se njegova procena pretnje iz Rusije nije promenila u odnosu na situaciju od pre tri nedelje, tri meseca ili godinu dana.

„Poslušajte, mi smo odbrambeni blok i prekinite sa nuklearnim pretnjama“, poručio je Rute. On je istovremeno naglasio da će SAD ostati uključene u odbranu Evrope konvencionalnim i nuklearnim sredstvima, dok će NATO nastaviti da podržava Ukrajinu i ulaže u njenu odbranu.

Ruski novinar i komentator Petr Akopov ocenjuje da je takva reakcija samo potvrdila rusku tvrdnju da NATO nastavlja „opasan i nepromišljen kurs“ i igra se vatrom, ne shvatajući ozbiljnost posledica. Poruka se, po njegovom tumačenju, svodi na poznatu formulu: Alijansa se ne plaši Rusije, neće slušati njena upozorenja i nastaviće da naoružava Ukrajinu.

Da se Rute zaustavio na tome, zaključak bi bio da atlantisti nastavljaju da se penju lestvicom eskalacije, računajući da će ih ona na kraju dovesti do pobede nad Rusijom, odnosno do trenutka kada bi Moskva prihvatila da Ukrajina bude uključena u zapadni geopolitički prostor.

Međutim, generalni sekretar NATO otišao je korak dalje. Pozvao je evropske države da povećaju izdvajanja za odbranu i ubrzaju programe ponovnog naoružavanja, pri čemu „ruska pretnja“ ostaje jedan od glavnih argumenata kojima se stanovništvu evropskih zemalja objašnjava potreba za većim vojnim troškovima.

Rute je pritom povukao poređenje između evropskog i američkog dela Alijanse i naveo primer američkih operacija protiv iranskih nuklearnih kapaciteta.

„Zašto Amerikanci to rade, uništavajući iranske nuklearne mogućnosti? Zato što mi to ne možemo. Ali u budućnosti moramo da osiguramo da mi, kao Evropljani, možemo sami to da uradimo“, rekao je Rute.

Generalni sekretar NATO zatim je naveo odnos stanovništva Rusije, evropskih članica Alijanse i SAD. Prema njegovim rečima, izgleda neobično da je za zaštitu 600 miliona stanovnika teritorije NATO u Evropi od 140 miliona Rusa potrebna zemlja udaljena šest do osam sati leta, koja ima 340 miliona stanovnika.

„Moramo sami biti sposobni da to uradimo. Upravo na tome sada radimo“, rekao je Rute.

Na prvi pogled, reč je o pozivu Evropi da postane vojno samostalnija i sposobna da se zaštiti bez presudnog oslanjanja na SAD. To odgovara i ideji „strateške autonomije“ o kojoj francuski predsednik Emanuel Makron govori godinama, posebno zbog mogućnosti da Vašington jednog dana smanji svoje obaveze prema evropskoj strani Atlantika.

Akopov, međutim, Ruteove reči tumači mnogo šire. Po njegovoj oceni, poređenje sa američkim delovanjem protiv Irana znači da bi Evropa trebalo da stekne sposobnost ne samo da se brani, već i da napadne Rusiju, razoruža je i pobedi u ratu.

Ključ tog zaključka vidi upravo u Ruteovom pozivanju na ono što su SAD uradile Iranu. Formulacija o „uništavanju nuklearnih mogućnosti“, prema Akopovu, predstavlja propagandno obrazloženje, dok je stvarni cilj američkih i izraelskih napada bio da se Iran slomi, unište njegova vojska i rukovodstvo, promeni politički sistem i zemlja na kraju potčini Zapadu.

Takvo tumačenje odbacuje mogućnost da je reč o pojednostavljenju. Naprotiv, napad na Iran prikazuje se kao rezultat višedecenijske težnje da se ukloni država koja se nije uklapala u američke planove dominacije, posebno na Bliskom istoku.

Iran, prema toj argumentaciji, nije predstavljao pretnju Sjedinjenim Državama, niti je stvarno pretio Izraelu, osim ako se podrška Palestincima i Libancima ne smatra takvom pretnjom. Problem je bio u tome što se Teheran nije uklapao u američki regionalni poredak, zbog čega su godinama postojali planovi za njegovo slabljenje ili uništenje.

Akopov dovodi u pitanje i tvrdnje o iranskoj nuklearnoj opasnosti za zemlje koje već raspolažu nuklearnim arsenalima, poput SAD i Izraela, kao i za Evropu. Podseća da je Vašington još tokom prve decenije ovog veka postavljanje novih sistema protivraketne odbrane u Istočnoj Evropi obrazlagao zaštitom od potencijalne iranske raketne pretnje, a ne merama usmerenim protiv Rusije.

Takvom obrazloženju, prema njegovoj oceni, malo ko je verovao. I Rusija i Iran predstavljali su ozbiljne prepreke pokušajima atlantističkih država da uspostave globalnu dominaciju.

Plan izgradnje unipolarnog sveta nije uspeo, ali moć Zapada i dalje je dovoljno velika da nanese ogromnu štetu državama koje izabere za svoje protivnike. Iran pruža otpor, ali napadi kojima je izložen predstavljaju primer onoga što Zapad može da učini kada proceni da nema razloga da se plaši posledica.

Sa Rusijom je situacija složenija. Pokušaj Zapada da Ukrajinu uključi u sopstvenu sferu doveo je do ruskog odgovora, dok postojanje ruskog nuklearnog arsenala sprečava atlantističke zemlje da direktno uđu u rat.

To, međutim, po Akopovu, ne znači da su nestali njihovi apetiti ili uverenje da mogu da pobede protivnike i kontrolišu procese širom sveta. Upravo zato Ruteova želja da Evropa jednog dana stekne sposobnosti kakve danas imaju SAD dobija mnogo šire značenje od običnog poziva na jačanje evropske odbrane.

U toj viziji Evropa bi postala sposobna da protiv države koju smatra preprekom primeni silu slično načinu na koji su SAD postupale prema Iranu. Takav cilj, međutim, prema Akopovu, neće biti ostvaren.

Atlantski svetski poredak, kako zaključuje, odlazi u prošlost, dok rusko nuklearno oružje ostaje. Ono će najmanje ostati sredstvo odvraćanja, uključujući odvraćanje onoga što Akopov opisuje kao nepromišljenost, aroganciju i geopolitičke apetite atlantističkih elita.