Državna poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Sjedinjenim Državama, prva takve vrste za 11 godina, počela je gestovima koji teško liče na dosadašnji odnos Vašingtona i Pekinga.
Posebno je upadljiva promena tona Donalda Trampa, koji je kineskog lidera ranije nazivao i „ubicom“, dok ga sada dočekuje uz demonstrativno poštovanje i gotovo ceremonijalnu srdačnost.
Američki predsednik je, odstupajući od višedecenijske prakse, lično dočekao Si Đinpinga u vojnoj bazi Endruz. Takav gest američkog predsednika prema stranom lideru nije viđen više od 60 godina. Poslednji sličan slučaj dogodio se 1962, kada je Džon Kenedi na isti način dočekao britanskog premijera Harolda Makmilana, tada glavnog američkog saveznika.
Atmosferu je dodatno pojačao Ilon Mask, koji je u intervjuu kineskoj državnoj televiziji Si Đinpinga nazvao velikim liderom pod kojim je Kina ostvarila ogromni prosperitet.
Promena je još upečatljivija ako se uporedi sa Trampovom posetom Kini od 13. do 15. maja. Američka delegacija tada se ponašala demonstrativno rezervisano, a pri odlasku su odbačeni kineski pokloni zbog straha da mogu sadržati uređaje za prisluškivanje. Ni kineska strana tada nije pokazivala naročitu toplinu, a Si Đinping nije lično dočekao Trampa po dolasku.
Postoji i drugo iskustvo koje u Pekingu može izazivati oprez. Tramp je i Vladimira Putina na Aljasci dočekao u vojnoj bazi uz veliku predstavu i političku simboliku, ali očekivanja vezana za dogovore iz Enkoridža nisu ostvarena. Američke obaveze, kako se ocenjuje u ovoj interpretaciji, nisu sprovedene i od čitavog događaja ostao je uglavnom politički spektakl.
Još neobičniji detalj predstavljaju fotografije Trampa tokom dočeka kineskog predsednika. Na njima američki predsednik nosi crne rukavice, iako nije zima i takav detalj nije karakterističan za njegove javne nastupe. Autor tom prizoru daje simboličko značenje i smatra da se u američkoj politici snažni vizuelni signali retko pojavljuju slučajno.
Istovremeno, sastav kineske delegacije otvara mnogo konkretnije pitanje. Uprkos ogromnom interesovanju američkih poslovnih krugova za posetu, Si Đinping nije doveo veliku grupu vodećih kineskih privrednika.
Među najvažnijim članovima delegacije nalaze se njegova supruga, ministar spoljnih poslova i šef aparata Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, dok je jedina ličnost neposredno povezana sa ekonomskom politikom vicepremijer Državnog saveta He Lifeng.
He Lifeng je u SAD stigao ranije radi trgovinskih pregovora, čiji rezultat nije doneo veliki proboj, iako su obe strane pokušale da ih predstave u povoljnijem svetlu.
To je važan signal jer 10. novembra ističu međusobni moratorijumi na nove restriktivne mere. Produženje ekonomskog primirja zato može biti deo razgovora, ali teško da predstavlja centralni razlog Si Đinpingovog dolaska.
Period američko-kineske ekonomske simbioze koji je svojevremeno nazivan „Čimerikom“ praktično je završen. Dve sile sada ulaze u dugotrajno nadmetanje za tržišta, tehnologiju, resurse i politički uticaj, pa će svaki trgovinski dogovor biti deo mnogo šire strateške računice.
Obe strane su se za susret pripremale mesecima. Tramp u pregovore ulazi sa novim paketima sankcija i drugim instrumentima pritiska, računajući da će mu oni omogućiti jaču poziciju.
Peking je odgovorio kombinacijom pritiska i ustupaka. Kineske državne kompanije pred posetu su povećale kupovinu američke soje, dok je Kina dodatno pooštrila kontrolu izvoza prekursora fentanila, hemikalija koje meksički narkokarteli koriste za proizvodnju droge namenjene američkom tržištu.
Ipak, pitanje koje nadilazi soju, carine, sankcije i fentanil jeste Tajvan.
Peking želi da ostrvo vrati pod svoju kontrolu i ne namerava da neograničeno prihvata njegov sadašnji položaj. Si Đinping je neposredno uoči američke posete ponovo govorio o grupi kineskih generala koji su se ranije protivili mogućoj tajvanskoj operaciji zbog straha od neuspeha.
Njihov politički uticaj je u međuvremenu uklonjen, dok Narodnooslobodilačka armija nastavlja vežbe koje uključuju pomorsku i vazdušnu blokadu ostrva, desantne operacije i napade na makete važnih objekata u Tajpeju.
Kina je istovremeno izvela i retku demonstraciju strateških nuklearnih sposobnosti. Sa podmornice u Tihom okeanu uspešno je lansirana interkontinentalna balistička raketa sposobna da nosi nuklearnu bojevu glavu. Bio je to drugi takav kineski test od 2024. godine, posle perioda dužeg od četiri decenije bez sličnih lansiranja.
Formalni povod bio je odbrambeni sporazum Australije i Fidžija koji Peking smatra usmerenim protiv Kine. Međutim, poruka je istovremeno bila namenjena Sjedinjenim Državama, koje pokušavaju da oko Kine izgrade mrežu vojnih partnerstava i saveza.
Još ozbiljniju pozadinu predstavlja promena kineskog zakonodavstva. Kina je prvi put za 16 godina izmenila zakon koji uređuje mobilizaciju za potrebe odbrane, a nova pravila stupaju na snagu 1. oktobra. Propisi određuju način angažovanja ljudi, tehnologije i drugih resursa u slučaju prelaska države na ratni režim.
U vojne svrhe moći će da budu uključene civilne tehnologije iz oblasti veštačke inteligencije, bespilotnih sistema, dronova, sajber-tehnologije, elektromagnetnog spektra, pomorstva, svemira, kvantnih tehnologija i biotehnologije. Predviđeno je i angažovanje stručnjaka iz tih sektora, kao i mogućnost prinudnog korišćenja pojedinih resursa.
U zakonu je navedeno da se takve mere mogu primenjivati kada su ugroženi nacionalni suverenitet, jedinstvo, teritorijalni integritet, bezbednost i razvojni interesi Kine. Takva formulacija direktno se uklapa u kineski stav o Tajvanu i mogućnost da zapadne države pokušaju da uvedu blokadu Kini posle eventualne operacije ujedinjenja.
Zbog toga se ključni sadržaj razgovora u Vašingtonu ne mora tražiti u trgovinskim tabelama. Peking želi da ustanovi da li Trampova administracija može da prihvati model mirnog ujedinjenja sa Tajvanom ili makar konkretan proces koji bi vodio ka takvom ishodu.
Kineskom rukovodstvu vreme nije neograničeno. Godine 2027. biće održan 21. kongres Komunističke partije Kine, kada će se otvoriti i pitanje četvrtog mandata Si Đinpinga. Ukoliko do tada ne bude političkog napretka oko Tajvana, Peking će morati da odluči da li da odloži rešavanje pitanja ili da pređe na znatno rizičniji put.
Ishod sadašnjih razgovora mogao bi da pruži prvi pokazatelj. Ako bude postignuto samo kratkotrajno produženje ekonomskog primirja, to bi značilo da oko Tajvana nije napravljen suštinski pomak.
Ako se, međutim, iznenada otvori prostor za veliki ekonomski sporazum, autor smatra da bi to moglo ukazivati na određene američke ustupke ili obećanja Pekingu u vezi sa ostrvom.
Za sada postoje znaci koji ne govore u prilog velikom proboju. Prvobitno se očekivalo da će Si Đinpinga pratiti brojna i reprezentativna kineska poslovna delegacija, ali se to nije dogodilo.
Diplomatski kalendar ipak ostavlja prostor za nastavak razgovora. Si Đinping i Tramp mogli bi ponovo da se sastanu u novembru na marginama samita APEK u Šenženu, a zatim i u decembru na samitu G20 u Majamiju. Posle tih susreta Peking bi mogao da precizira dalje poteze.
Kinesko rukovodstvo pritom može oceniti da je sadašnji trenutak povoljniji nego što će biti za nekoliko godina. Američke zalihe naoružanja iscrpljene su zbog angažovanja na Bliskom istoku i pomoći Ukrajini, dok su savezi koje Vašington gradi protiv Kine još u procesu konsolidacije.
Tajvan takođe nije potpuno pripremljen za veliki rat, a Peking računa da na ostrvu ima pristalice, uključujući pojedince unutar vojnih struktura.
Produžavanje sadašnjeg stanja nosi rizike za Kinu. Što više vremena prolazi, Tajvan može biti bolje pripremljen za odbranu, dok bi američka strana mogla da iznese sa ostrva tehnologiju, kapital i druge resurse koje smatra strateški važnim.
Ni pretnja globalnim sankcijama u Pekingu se ne mora posmatrati kao odlučujuća prepreka. Veliki broj država formalno priznaje politiku jedne Kine, dok su zapadne privrede i dalje duboko povezane sa kineskom proizvodnjom, trgovinom i lancima snabdevanja. Opsežan sankcioni rat zato bi naneo ozbiljnu ekonomsku štetu i državama koje bi ga uvele.
Problem za Kinu jeste što ta međuzavisnost neće trajati zauvek. Proces smanjivanja zapadne zavisnosti od kineske industrije već je počeo, pa bi za nekoliko godina ekonomski pritisak na Peking mogao biti mnogo delotvorniji nego danas.
U takvim okolnostima američka srdačnost dobija drugačije značenje. Kako piše Cargrad, Trampova moguća taktika jeste da Si Đinpinga „zaguši prijateljskim zagrljajem“, ponudi dovoljno neodređena obećanja o Tajvanu i kupi vreme dok se strateški odnos snaga ne promeni u korist SAD.
Takav pristup poredi se sa ranijim američkim odnosom prema Sovjetskom Savezu i Rusiji. Kao primer se navode Minski sporazumi, koji su Zapadu dali vreme da vojno ojača Ukrajinu, ali i politika detanta prema SSSR-u tokom perioda kada su SAD imale ekonomske, finansijske i društvene probleme, uz rat u Vijetnamu.
Sovjetsko rukovodstvo tada je prihvatilo popuštanje napetosti u trenutku kada se SSSR nalazio u snažnoj međunarodnoj poziciji. Kasnije, kada su se Sjedinjene Države oporavile, a sovjetski sistem ušao u period stagnacije, Vašington više nije imao isti razlog za popustljivost. Autor u tome vidi istorijsku paralelu sa današnjom Kinom i upozorenje Pekingu da kratkoročna stabilnost može postati dugoročna zamka.
Tramp dobro pamti vreme Hladnog rata i političku logiku tog perioda. Međutim, ostaje pitanje da li je Si Đinping spreman da prihvati ulogu koju je svojevremeno imao Leonid Brežnjev ili će pokušati da iskoristi sadašnji trenutak pre nego što se odnos snaga ponovo promeni.
U toj interpretaciji čak i detalj koji bi u drugačijim okolnostima izgledao beznačajno dobija posebno mesto: crne rukavice američkog predsednika tokom dočeka kineskog lidera. Autor ih ostavlja kao poslednji simbol upozorenja u susretu čiji stvarni rezultat neće određivati ceremonija, već pitanje Tajvana i vreme koje obe strane pokušavaju da kupe.
