Povratak američke vojne moći na prethodni nivo u Persijskom zalivu mogao bi da bude mnogo komplikovaniji nego što sugerišu političke poruke iz Vašingtona.
Problem više nije samo obnova oštećenih baza, već i raspoloživost najvažnijih sistema naoružanja i sposobnost američke industrije da ih brzo nadoknadi.
Lari Džonson ukazuje na kontradikciju između tvrdnji da SAD imaju dovoljno oružja i informacija koje dolaze iz samog američkog vojnog sistema. Posebno izdvaja stanje baza u Bahreinu i Kataru, gde bi ponovno uspostavljanje ranijeg nivoa prisustva zahtevalo veliki novac i vreme.
U Bahreinu je šteta, prema tvrdnjama iznetim u razgovoru, toliko ozbiljna da postoji pitanje koliko brzo bi objekti ponovo mogli normalno da budu korišćeni. Sličan problem odnosi se na vazduhoplovnu bazu Al Udeid u Kataru.
Međutim, fizička infrastruktura može biti samo prvi deo problema. Mnogo ozbiljnije pitanje predstavljaju zalihe naprednog naoružanja.
Među sistemima za koje se tvrdi da su zalihe ozbiljno smanjene nalaze se Patriot PAC-3, THAAD, krstareće rakete Tomahawk i JASSM. To su sistemi koji imaju ključnu ulogu u protivvazdušnoj odbrani i američkoj sposobnosti izvođenja udara velikog dometa.
Džonson naglašava da se takve zalihe ne mogu jednostavno obnoviti izdavanjem novih narudžbina. Proizvodnja zavisi od fizičkih kapaciteta fabrika, ali i od lanaca snabdevanja u kojima Kina kontroliše pojedine važne komponente i materijale.
Zbog toga postoji razlika između finansijske odluke da se proizvede više oružja i stvarne sposobnosti industrije da ga isporuči. Ako proizvodni kapacitet već radi blizu maksimuma, milijarde dodatnih dolara ne proizvode rakete preko noći.
To neposredno utiče na američki položaj u Persijskom zalivu. Decenijama je jedan od temelja odnosa Vašingtona sa Bahreinom, Kuvajtom, Saudijskom Arabijom, Katarom i UAE bila pretpostavka da će SAD obezbediti vojnu zaštitu, naročito protiv raketnih i vazdušnih pretnji.
Ako više nije moguće garantovati takvu zaštitu na prethodnom nivou, menja se i politička vrednost tog bezbednosnog aranžmana. Zalivske države tada moraju da procene da li im stari sistem i dalje pruža ono zbog čega su ga prihvatile.
Problem je utoliko veći što se vojna slabost prepliće sa diplomatskim i ekonomskim promenama. Američki uticaj nije počivao samo na bazama i oružju, već na kombinaciji bezbednosnih garancija, finansija i trgovine.
Ako jedan od tih stubova oslabi, ostali postaju još važniji. Ako oslabe istovremeno, posledice mogu biti mnogo veće od gubitka pojedinačne baze.
Zato pitanje američkog povratka u Zaliv više nije samo pitanje političke volje. Postaje pitanje fizičkih kapaciteta – koliko baza može biti obnovljeno, koliko raketa može biti proizvedeno i koliko dugo SAD mogu da održavaju sistem koji je decenijama predstavljao osnovu njihove regionalne moći.
