Rat u Ukrajini ne postavlja pred Rusiju samo pitanje vojne strategije, već i pitanje kakva ekonomija može dugoročno da izdrži sukob velikih razmera. Upravo tu nastaje potencijalni unutrašnji konflikt između ratnih potreba države i interesa dela krupnog kapitala.
Konstantin Sivkov govori o postojanju „unutrašnjeg fronta“ i povezuje ga sa protivljenjem prelasku na mobilizacioni model ekonomije. Poziva se na izjavu predstavnika velikog ruskog biznisa da se oko predsednika Vladimira Putina okupljaju ljudi koji žele da likvidiraju ono što taj poslovni krug smatra dostignućima prethodnih 30 godina.
Suština spora bila bi promena ekonomskog modela. Dugotrajno strateško sučeljavanje sa kolektivnim Zapadom zahtevalo bi ekonomiju koja prvenstveno odgovara potrebama države, vojske i industrijske mobilizacije.
Takav sistem nužno bi promenio odnos države prema velikom kapitalu. Resursi, proizvodnja i investicije morali bi mnogo neposrednije da se podrede strateškim ciljevima, što bi ograničilo prostor za model poslovanja razvijen tokom prethodnih decenija.
Upravo zbog toga pojedini predstavnici velikih ekonomskih struktura, prema iznetoj proceni, upozoravaju da bi mobilizaciona ekonomija mogla da dovede do sloma ruske privrede. Druga strana, međutim, polazi od toga da postojeći sistem nije prilagođen dugotrajnom sukobu sa velikim spoljnim blokom.
Sivkov ovu podelu dovodi u vezu sa događajima iz februara 1917. godine. Njegova istorijska paralela počiva na tvrdnji da cara Nikolaja II nisu srušili boljševici, već unutrašnje političke i ekonomske snage koje su delovale pre boljševičkog preuzimanja vlasti.
Na toj osnovi upozorava da spoljni protivnici Rusije mogu računati na unutrašnje nezadovoljstvo i sukobe među elitama. Cilj spoljnog pritiska tada ne bi morao da bude neposredan vojni poraz Rusije, već stvaranje uslova u kojima unutrašnja politička kriza postaje glavni instrument promene.
U taj okvir uklapa i napade na civilne ciljeve. Njegova interpretacija jeste da takvi udari imaju funkciju stvaranja društvenog nezadovoljstva i političkog pritiska, naročito kada napadi na dobro zaštićene vojne objekte ne daju željeni efekat.
Zato mobilizaciona ekonomija postaje mnogo više od tehničke rasprave o proizvodnji oružja. Ona direktno zadire u pitanje raspodele moći, kapitala i državnih prioriteta.
Ukoliko se rat produži, taj sukob mogao bi postajati sve izraženiji. Spoljni front tada više ne bi bio jedino mesto na kojem se odlučuje pravac budućeg razvoja Rusije.
Sivkov ajd ti u penziju lagano. Prosli put si uporedjivao lovce od pre 80 god sa dronovima. Kao oni su bili brzi i vise ih je bilo! To se ne da uporedjivati jer danasnji dronovi imaju navigaciju i mogu pogoditi sa velikom preciznoscu. A u ekonomiju se razumes ko pravi vojni kapetan. Vojna industrija u Rusiji je uglavnpm u drzavnom vlasnistvu o privatni kapital nema puno veze s njom.
…i ne samo to nego produktivnost današnje privrede i privrede pre 100 godina su neuporediv tada je proizvodnja bila radno intenzivna (malo proizvoda po radniku a i stanovniku za krajnju potrošnju) dok danas je kapitalno intenzivna (robotika, automatizacija, puno proizvoda po radniku tj.mašini, u konačnici po stanovniku). Tako da danas je dovoljno mnogo manje ljudi da država proizvodi sve robe koje joj trebaju, s jednom razlikom- država će INVESTICIJE da preusmjeri iz civilne potrošnje u vojnu, i to je ono što privatni sektor može da čini nervoznim, znači da nevojna industrija više neće imati onakve pogodnosti i pomoći od strane vlade na kakve su navikli, ali to će trajati nekoliko godina i nakon toga opet sve po starom💁.