Pred izbore za Državnu dumu u ruskoj saveznoj vlasti primećuje se znatno opreznije javno ponašanje funkcionera. Broj zvaničnika koji se pojavljuju u javnosti i govore o političkim planovima smanjen je, dok su pojedini nekada veoma prisutni akteri gotovo nestali iz svakodnevnog informacionog prostora.
Ruski politikolog i politički strateg Sergej Markelov ocenjuje da je u vrhu vlasti uspostavljen svojevrstan „režim tišine“, povezan sa pažljivom kontrolom javnih nastupa. Prati se ko je šta rekao, na koji način i u kom trenutku, šta je obećao, gde se pojavio, gde nije i kakve je poruke poslao.
Markelov ističe da funkcioneri izbegavaju precizna predviđanja i najave događaja u narednim nedeljama ili mesecima. Takvih izjava ni ranije nije bilo mnogo, ali je sada, po njegovoj oceni, njihovo davanje praktično postalo tabu.
Promena se vidi i po broju ljudi spremnih da javno govore u ime savezne vlasti. Funkcioneri sve manje izlaze iz svojih kabineta, a krug govornika, koji ni ranije nije bio veliki, dodatno se suzio.
Markelov kao primer navodi predstavnike odbora povezanog sa medijima, među kojima su Sergej Bojarski, Anton Gorelkin i Andrej Svincov, koji su još tokom proleća bili aktivni u javnosti, uključujući rasprave povezane sa Roskomnadzorom, dok se sada pojavljuju znatno ređe.
U javnom prostoru prvenstveno ostaju ruski predsednik Vladimir Putin, ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova i predsednikov portparol Dmitrij Peskov. Predsednik Državne dume Vjačeslav Volodin takođe nastupa, ali se, prema Markelovu, pojavljuje ređe.
Istovremeno, u sadašnjoj političkoj atmosferi čak ni jačanje sopstvene pozicije nije nešto što funkcioneri žele posebno da ističu. Kao primer navodi se ministar saobraćaja Andrej Nikitin, čija se politička putanja ocenjuje kao uzlazna.
Čak ni informacije da bi mogao da zauzme mesto Vitalija Saveljeva nisu dospele među 30 vodećih vesti, što Markelov smatra pokazateljem trenutnog odnosa prema medijskoj eksponiranosti.
Situacija je slična i u predsedničkoj administraciji. Ljudi koji trenutno koordiniraju pripreme za izbore za Državnu dumu gotovo se ne pojavljuju u javnosti, a Markelov raspoloženje u saveznoj vlasti opisuje formulacijom: „Dobro je što me ništa ne pitaju.“
To, međutim, ne znači da nema kadrovskih pomeranja. Markelov pominje ministra digitalnog razvoja Maksuta Šadajeva i Saveljeva, za kojeg kaže da odlazi u Dumu. U političkim razgovorima pojavljuje se i Aleksandar Hinštajn, za kojeg se razmatra mogućnost daljeg napredovanja posle gubernatorske funkcije u Kurskoj oblasti.
Prema toj proceni, Hinštajn bi mogao da pređe na savezni nivo. Markelov smatra da funkcija zamenika verovatno nije njegov cilj, pa bi u tom slučaju mogao da pretenduje na ministarsko mesto ili neku drugu poziciju. Moguće je da se takvo rešenje još usaglašava ili da se čeka odgovarajući trenutak.
Posebnu pažnju izaziva znatno manja javna aktivnost zamenika predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrija Medvedeva. Još pre godinu dana Medvedev je redovno objavljivao veoma oštre i kritičke poruke na Telegramu, dok je sada njegova prisutnost u javnom prostoru mnogo slabija.
Markelov to povezuje i sa informacijama koje su stizale od kandidata Jedinstvene Rusije i poslanika iz regiona. Po njegovim rečima, deo ljudi na terenu nije bio zadovoljan Medvedevljevim oštrim nastupima, niti je takav stil svuda bio dobro shvaćen. Zbog toga je, kako ocenjuje, njegova javna aktivnost privremeno ograničena.
Slična pitanja otvara i sekretar Saveta bezbednosti Rusije Sergej Šojgu. Ranije je redovno odlazio na putovanja u inostranstvo i bio veoma vidljiv u aktivnostima povezanim sa spoljnim vezama, dok se sada o njegovom radu u javnosti čuje znatno manje.
Markelov smatra da su mogućnosti za stalno medijsko eksponiranje takvih aktivnosti ograničene. Severna Koreja i Afrika, prema njegovom objašnjenju, nisu teme koje mogu neprekidno da se koriste za javnu promociju: putovanje treba da ima konkretan smisao i vidljive posledice. Kao primere pominje Severnu Koreju, gde se mogu pratiti rezultati poseta, kao i afričke pravce, uključujući Madagaskar.
U takvoj atmosferi odsustvo iz udarnih vesti ne mora da znači političko slabljenje. Kako piše Cargrad, Markelov upravo suprotno ukazuje da i ljudi čija pozicija jača izbegavaju da o tome javno govore, dok se informacije o mogućim imenovanjima i promenama drže daleko od vrha dnevne medijske agende.
Pred izbore za Državnu dumu zato se formira političko okruženje u kojem se javni nastup sve pažljivije meri. Funkcioneri izbegavaju dugoročna obećanja, potencijalna kadrovska rešenja ostaju van glavnih vesti, a čak i veoma poznate političke figure poput Medvedeva i Šojgua mogu duže vreme ostati u drugom planu dok se odluke i aktivnosti odvijaju sa znatno manje javnog komentarisanja.
