Rat u Ukrajini ulazi u fazu u kojoj se više ne menja samo stanje na frontu, već i sama logika po kojoj Moskva vodi sukob.
Posle godina tokom kojih je Kijev uspevao da nadoknađuje gubitke mobilizacijom, zapadnim oružjem i finansijskom podrškom, sada se istovremeno pojavljuju pukotine u više delova sistema.
Britanski politički analitičar Aleksander Merkuris smatra da se najvažnija promena dogodila u Rusiji. Njena vojna i ekonomska infrastruktura, prema njegovoj proceni, dostigla je nivo na kojem proizvodi više oružja, vojne tehnike i dronova nego ranije, dok je istovremeno sazrelo uverenje da diplomatsko ili političko rešenje sukoba više nije realno.
To menja čitavu dinamiku. Dok je mogućnost pregovora postojala, Moskva je imala razlog da zadržava određeni nivo uzdržanosti.
Ako je procena da dogovora neće biti postala dominantna, vojno rešenje dobija mnogo veću težinu, a potezi koji su ranije smatrani previše rizičnim ili nepotrebnim postaju deo razmatranja.
Istovremeno, ukrajinsku otpornost ne treba potcenjivati. Kijev je tokom rata pokazao sposobnost da izdrži veoma snažan pritisak, a ogromna vojna, ekonomska i politička pomoć Zapada bila je jedan od glavnih razloga zbog kojih je rat mogao da traje ovako dugo.
Problem je što se sada više vrsta pritiska sabira. Vojska trpi gubitke, sistemi protivvazdušne odbrane se troše, ekonomija je pod velikim opterećenjem, energetska infrastruktura je sve izloženija, dok se politički prostor za kompromis sužava.
U evropskim prestonicama primećuje se još jedna velika promena. Prema iznetoj proceni, pojedini evropski lideri koji su pre godinu dana insistirali da Vašington ne pregovara sa Moskvom sada traže od Amerikanaca da ponovo pokrenu razgovore sa Rusijom, ali uz zahtev da Evropa bude prisutna za stolom.
Takav obrt pokazuje koliko su se procene promenile. Istovremeno, javna retorika u Evropi postaje oštrija, uz sve češće tvrdnje o ruskom „hibridnom ratu“ i pretnjama evropskim državama.
Upravo tu nastaje najveći rizik. Što stanje Ukrajine bude teže, raste mogućnost da se na Zapadu pojave zahtevi za potezima koji su do sada izbegavani: neposrednije vojno uključivanje, raspoređivanje zapadnih vojnika ili čak uspostavljanje zone zabrane leta iznad dela ukrajinske teritorije.
Merkuris sadašnji period zato vidi kao najopasniji od početka rata. Problem nije samo mogućnost ukrajinskog vojnog poraza. Mnogo veći rizik predstavlja reakcija aktera koji bi pokušali da spreče takav ishod u trenutku kada sve manje veruju da postojeće mere mogu promeniti pravac događaja.
Ratovi su posebno opasni kada jedna strana počne da oseća da joj se otvara put ka pobedi, a druga da joj vreme ističe. Tada nestaje prostor za oprezne poteze, a raste iskušenje da se rizikuje više nego ranije.
Upravo zbog toga mogućnost slabljenja Ukrajine ne znači automatski da je kraj rata bliži. Paradoksalno, što sistem bude pokazivao više pukotina, veća može postati opasnost od poteza koji bi sukob proširili daleko izvan njegovih dosadašnjih granica.
