Globalna promena odnosa moći više se ne odvija samo kroz vojne saveze i političke deklaracije. Najvažniji procesi sve više se vide u trgovini, finansijama, tehnologiji, transportnim koridorima i stvaranju institucija koje državama omogućavaju da posluju bez potpunog oslanjanja na zapadni sistem.
Sastanci u Rusiji, Kini, Indiji i širom Azije okupljaju države koje razgovaraju o novim platnim sistemima, alternativnim valutama, tehnološkom povezivanju i infrastrukturi. U tim procesima učestvuju i zemlje koje se tradicionalno ne smatraju protivnicima Zapada.
Glen Dizen i njegov sagovornik upravo su ovaj razvoj postavili kao jednu od centralnih tema razgovora.
Pukovnik Lorens Vilkerson, bivši šef kabineta Kolina Pauela, ocenjuje da se promena odvija brzinom koju ni sam nije očekivao. Po njegovom viđenju, istorijsko pomeranje moći sa Zapada prema Istoku sada je mnogo ubrzanije od prethodnih velikih promena u međunarodnom sistemu.
Posebnu pažnju privlače Šangajska organizacija za saradnju i BRIKS. Njihov značaj nije samo politički. Države razgovaraju o praktičnim mehanizmima koji mogu smanjiti zavisnost od postojećih zapadnih struktura.
To uključuje povezivanje tehnoloških centara, integrisanje lanaca snabdevanja, izgradnju fizičkih i digitalnih koridora, nove banke, platne sisteme i alternative postojećim finansijskim kanalima.
Jedan od ključnih elemenata jeste pokušaj smanjenja zavisnosti od sistema SWIFT i zapadnih valuta. Ako veliki deo trgovine bude mogao da funkcioniše kroz alternativne sisteme, mogućnost korišćenja finansijske infrastrukture kao instrumenta političkog pritiska postaje znatno manja.
To menja prirodu međunarodne moći. Sankcije su decenijama bile efikasne upravo zato što je najveći deo svetske trgovine zavisio od institucija nad kojima su SAD i njihovi saveznici imali presudan uticaj. Novi sistemi pokušavaju da tu zavisnost razbiju.
U razgovoru je posebno naglašeno da u takvim okupljanjima učestvuju Japanci, Indonežani i Vijetnamci, odnosno zemlje koje nije moguće jednostavno svrstati u nekakav jedinstveni „anti-zapadni blok“.
Njihovo prisustvo pokazuje da motivacija često nije ideološka. Države jednostavno žele pristup tržištima, investicijama, energiji, tehnologiji i infrastrukturnim projektima tamo gde procenjuju da se nalaze njihovi interesi. Centralna Azija u toj novoj slici dobija mnogo veći značaj.
Uzbekistan i druge države regiona nalaze se na prostoru kroz koji prolaze ključne kopnene veze između Kine, Rusije, Bliskog istoka i Evrope. Gradovi koji su nekada bili periferija sovjetskog prostora postaju čvorišta trgovine, turizma, infrastrukture i novih transportnih pravaca.
Sve to vodi prema modelu koji Vilkerson naziva „multinodalnim“, a ne jednostavno multipolarnim svetom. Razlika nije samo terminološka. U klasičnom multipolarnom sistemu nekoliko velikih sila predstavljaju relativno čvrste centre moći.
U multinodalnom sistemu države, regionalne sile, ekonomski blokovi i tehnološki centri povezuju se u promenljive mreže, udružuju se oko određenih pitanja i razilaze oko drugih. Takav svet mnogo je teže kontrolisati iz jednog centra.
Iznosi se procena da zemlje uključene u ove procese predstavljaju približno dve trećine svetskog stanovništva i veliki deo globalnog BDP-a. Upravo zato njihovo povezivanje više nije marginalni fenomen. To postaje strukturalna promena.
Zapad i dalje raspolaže ogromnim finansijskim, tehnološkim i vojnim kapacitetima, ali više nije jedino mesto na kojem države mogu pronaći kapital, tržište ili političkog partnera. Kina je ključni pokretač tog procesa, ali nije njegov jedini centar.
Rusija obezbeđuje energiju i sirovine, Indija ogromno tržište i tehnološki kapacitet, države Persijskog zaliva kapital, a Centralna Azija geografsku povezanost. Zbog toga novi sistem ne nastaje kao jedna nova imperija koja jednostavno zamenjuje staru.
Nastaje mreža država koje žele više opcija. A upravo mogućnost izbora predstavlja najveći izazov poretku u kojem je Zapad decenijama imao dominantnu poziciju.
