Ako se proceni da sadašnji tempo rata vodi višegodišnjem iscrpljivanju, sledeće pitanje postaje kako ga promeniti. Jedna mogućnost jeste povećanje broja vojnika, druga upotreba snažnijeg naoružanja, a treća šira reorganizacija države i društva za dugotrajno vojno suprotstavljanje.
Takva promena ne mora značiti samo jednu veliku mobilizaciju. Ratni sistem može se širiti postepeno, kroz nove jedinice, zaštitu pozadine, protivvazdušnu odbranu, borbu protiv dronova i angažovanje ljudi koji nisu neposredno na prvoj liniji.
Aleksandar Artamonov smatra da Rusija mora da uključi svojevrsno „forsiranje“, odnosno da u igru uvede argumente sposobne da poremete sadašnji tok događaja. Kao ilustraciju pominje sisteme klase Orešnik i još snažnija konvencionalna sredstva.
Pominje i mogućnost termobaričkog naoružanja, ali izbegava da tvrdi da je donesena odluka o upotrebi određenog sredstva. Njegova poenta je da Moskva mora raspolagati opcijama koje mogu proizvesti rezultat nesrazmerno veći od nastavka klasičnog sporog napredovanja.
Istovremeno se u Rusiji pojavljuju rasprave o mobilizaciji. Međutim, pojam mobilizacije u ovom tumačenju nije ograničen na slanje novih talasa ljudi u rovove.
Kao primer navode se oglasi u kojima se traže muškarci između 45 i 60 godina sa vojnim iskustvom za zadatke koji nisu neposredno vezani za prednju liniju. Posebno se izdvajaju vatrene grupe čiji je zadatak odbrana od bespilotnih letelica.
Takve formacije mogu formalno biti odvojene od klasične armijske strukture, ali su naoružane, obavljaju bezbednosne zadatke i rasterećuju regularnu vojsku. Time omogućavaju da se mlađe i borbeno sposobnije jedinice koriste tamo gde su najpotrebnije.
Artamonov zato tvrdi da granica između civilnog i vojnog sistema postaje sve manje jasna. Društvo u kojem se naoružane grupe organizuju za odbranu infrastrukture i borbu protiv dronova više nije klasično mirnodopsko društvo, čak i kada se takve formacije administrativno ne vode kao deo regularne vojske.
Slična logika važi za dobrovoljačke jedinice, ugovorne vojnike, rezerviste i druge kategorije. Sa stanovišta administracije one mogu imati različit status, ali u ukupnom ratnom sistemu sve predstavljaju deo raspoloživog bezbednosnog kapaciteta države.
Takva organizacija posebno dobija značaj zbog masovne upotrebe dronova. Jeftine bespilotne letelice omogućavaju napade duboko iza fronta i primoravaju državu da raspoređuje veliki broj ljudi i sredstava daleko od tradicionalne zone borbi.
To znači da rat više nije ograničen na rovove. Aerodromi, fabrike, skladišta, železnica, elektrane i gradovi postaju deo jedinstvenog bezbednosnog prostora.
Ideja „forsiranja“ zato podrazumeva kombinaciju dva procesa: uvođenje oružja sposobnog da strateški utiče na protivnika i istovremeno širenje domaće infrastrukture koja omogućava da Rusija izdrži odgovor.
Ako bi se samo povećavala snaga napada bez jačanja pozadine, zemlja bi ostala ranjiva na dronove i dalekometne udare. Ako bi se samo gradila odbrana, a front nastavio istim tempom, osnovni problem iscrpljivanja ne bi bio rešen.
Suština predložene promene jeste istovremen pritisak na obe strane jednačine. Moskva bi morala da poveća cenu nastavka rata za protivnika, a istovremeno smanji cenu koju plaća kod kuće.
Time pitanje mobilizacije prestaje da bude samo pitanje koliko će novih vojnika otići na front. Ono postaje pitanje koliko se čitava država prilagođava činjenici da sukob više nije ograničena vojna operacija, već dugotrajno strateško suprotstavljanje sa Zapadom.
Nepotrebno je povecavati broj vojnika i sl8cne gluposti. Treba nastaviti sa potpunom blokadom.luka, zelezn8ckih cvorista i treba poslati par jacih dron9va u tunel u Karpatima. A onda treba samo cekati. Da Ukrajina ne moze placati plate i penzije i da trazi joj i jos pomoci od EU. Pa da vidimo kolko ce dugo EU da salje novce. Siguran sam da to ima kratak vek.