Rusija zaoštrava upozorenja Zapadu dok se sukob u Ukrajini približava tački na kojoj bi upotreba zapadnih raketa dugog dometa mogla da promeni karakter konfrontacije.
Pitanje više nije ograničeno samo na količinu oružja koje Kijev dobija, već i na ciljeve protiv kojih bi ono moglo biti upotrebljeno i posledice eventualnog ruskog odgovora.
Zapadne zemlje već petu godinu preko ukrajinskih oružanih snaga učestvuju u pritisku na ruske energetske i ekonomske objekte. Poslednjih meseci Rusija je istovremeno intenzivirala napade na ukrajinsku infrastrukturu, uključujući luke, skladišta i granične punktove, dok se Ukrajina suočava i sa rastućim finansijskim problemima.
Nova dimenzija otvorena je 1. septembra, kada su novinari pitali ruskog predsednika Vladimira Putina da li treba očekivati udare na proizvodnju oružja za ukrajinsku vojsku u Velikoj Britaniji. Putin nije dao direktan odgovor.
„To je tajna, vojna tajna“, rekao je ruski predsednik.
Samo dan kasnije zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev reagovao je na optužbe Berlina protiv Moskve povodom incidenta na aerodromu u Lajpcigu. Ocenio je da je, imajući u vidu ono što je nazvao „neonacističkim, žestoko rusofobskim kursom sadašnjeg rukovodstva Nemačke“, pomenuta diverzija „najslabiji oblik kazne za njihove grehe“.
Medvedev je otišao znatno dalje, tvrdeći da protivnici Rusije zaslužuju „direktan udar na sva nemačka postrojenja za proizvodnju vojne tehnike“ namenjene ukrajinskim snagama, dodajući da bi meta „sasvim verovatno“ mogla da budu i neka druga mesta u Berlinu.
Ruski politikolog i istoričar Sergej Stankevič smatra da između Putinovih i Medvedevljevih poruka postoji važna razlika. Prema njegovoj proceni, Medvedev često namerno pojačava formulacije, ocene i prognoze kako bi atmosfera nastala posle njegovih izjava uticala na one kojima su poruke namenjene.
Putinove izjave, nasuprot tome, vidi kao zvanične poruke za koje vlast preuzima odgovornost i koje podrazumevaju prethodnu pripremu i procenu mogućih posledica. Takva podela uloga, po njegovom tumačenju, stvara ono što se u diplomatiji naziva strateškom neizvesnošću: posle Medvedevljevih reči konkretne posledice ne moraju uslediti, dok predsednikove javne poruke imaju drugačiju političku težinu.
U središtu sadašnjeg spora nalazi se mogućnost raketne eskalacije. Kijev pokušava da dobije šira ovlašćenja za korišćenje britanskih raketa Storm Shadow protiv ciljeva duboko na teritoriji Rusije, dok istovremeno od Nemačke traži rakete Taurus, koje se smatraju posebno značajnim zbog njihovog dometa i sposobnosti za napade na zaštićene ciljeve.
Stankevič ocenjuje da ukrajinsko rukovodstvo pokušava da Britaniju i Nemačku uvuče u neposredniju konfrontaciju sa Rusijom. Ako bi Moskva na napade zapadnim raketama odgovorila udarima ne samo na teritoriji Ukrajine već i na mesta njihove proizvodnje u Britaniji i Nemačkoj, sukob bi prešao na potpuno novi nivo.
Takav razvoj događaja, prema njegovoj proceni, omogućio bi Kijevu da proširi rat i direktnije uključi ključne evropske države. Time bi ukrajinsko rukovodstvo dobilo dodatni prostor za nastavak sukoba i sopstveni politički opstanak.
Posebnu ulogu u tom scenariju pripisuje Britaniji, čijeg novog premijera Endija Bernama opisuje kao „neiskusnog“ i „impulsivnog“. Smatra da bi ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski mogao da ga ubedi da odobri nove isporuke Storm Shadow i njihovu upotrebu protiv šireg spektra ciljeva.
Nemačka je, po toj proceni, znatno teža prepreka. Stankevič povezuje pritisak na Berlin sa događajima u Lajpcigu i iznosi sumnju da su dronovi predstavljeni kao ruski mogli biti deo provokacije čiji je cilj da nemačko rukovodstvo promeni stav prema isporuci raketa Taurus.
On postavlja pitanje da li su dronovi mogli biti izvađeni iz ukrajinskih aviona i potom postavljeni u blizini na dobro čuvanom aerodromu, nakon čega bi policija bila obaveštena gde treba da ih pronađe. Za takvu mogućnost nije izneo dokaz, već je predstavlja kao svoje tumačenje događaja.
Prema njegovom viđenju, incident u Lajpcigu i mogući slični događaji trebalo bi da povećaju politički pritisak na Berlin. Nemačko rukovodstvo već je optužilo Rusiju, dok su usledile mere protiv ruskog diplomatskog prisustva i druge odluke koje Moskva smatra neprijateljskim.
Upravo u tom kontekstu treba posmatrati Putinovu formulaciju o „vojnoj tajni“. Moskva zasad javno ne potvrđuje da planira napade na objekte vojne industrije država NATO, ali istovremeno ne želi da ukloni neizvesnost oko toga kako bi reagovala ukoliko zapadno oružje bude korišćeno za napade na posebno osetljive ciljeve u Rusiji.
Najopasniji scenario bio bi korišćenje britanskih Storm Shadow i nemačkih Taurus za napade na Moskvu, Sankt Peterburg ili državne rezidencije. Stankevič smatra da u takvoj situaciji Kremlj praktično ne bi mogao da izbegne odgovor, čime bi bio otvoren novi stepen eskalacije između Rusije i evropskih članica NATO.
Po njegovoj proceni, Zelenskom je za politički i vojni opstanak potreban upravo širi sukob koji bi evropske države neposrednije uvukao u rat. Posebno upozorava na odluke Berlina, ocenjujući da još postoji mogućnost da nemačko rukovodstvo prepozna rizik i ne ode predaleko putem koji bi mogao da dovede do direktne konfrontacije sa Rusijom.
