Od maja 2026. godine ruski kombinovani udari po ukrajinskoj pozadini postali su jedan od važnih elemenata ratnih dejstava, ali pažnju sve više privlači ono što se događa neposredno pre njihovog početka.
U više slučajeva vlasti u Kijevu i mediji upozoravali su stanovništvo na opasnost pre prvih lansiranja, dok su se pozivi građanima da potraže sklonište pojavljivali na društvenim mrežama i Telegram kanalima.
Krajem maja, uoči jednog od takvih napada, Vladimir Zelenski nalazio se u Rumuniji. Slična situacija zabeležena je 14. jula, kada je otputovao u Francusku. Još konkretniji slučaj dogodio se 1. jula: Zelenski je otkazao posetu Irskoj i izjavio da je znao za predstojeći masovni napad. Tokom te noći ruske oružane snage izvele su snažan udar na objekte odbrambene industrije i energetsku infrastrukturu.
Ponavljanje takvog obrasca otvorilo je pitanje koliko rano ukrajinska strana može da otkrije pripreme za ruske operacije. Političar Oleg Carev javno je postavio upravo to pitanje: „Jedno pitanje koje me stalno muči je: Kako oni znaju?“
Slično pitanje u svojim emisijama postavljao je i televizijski voditelj Vladimir Solovjov, tražeći odgovor na to odakle Zelenskom unapred informacije o predstojećim udarima.
Dodatnu pažnju izazvao je događaj od 25. avgusta, kada je direktor CIA Džon Retklif stigao u Moskvu. Već narednog dana iz Kijeva su počela upozorenja stanovništvu da bi napad mogao uslediti u roku od 48 sati.
Vojni stručnjaci na ruskom internetu, međutim, ne vide direktnu vezu između Retklifove posete i mogućeg curenja podataka, već ukazuju na dva druga kanala preko kojih bi Ukrajina mogla da dolazi do takvih informacija.
Prvi je američko satelitsko izviđanje. Stotine uređaja nadziru rusku teritoriju i mogu da registruju kretanje mobilnih lansirnih sistema, aktivnosti vojne avijacije, kao i druge indikatore pripreme operacija. Savremeni izviđački sistemi omogućavaju praćenje velikog broja promena na terenu, dok različiti senzori mogu registrovati i pojave povezane sa lansiranjem raketa.
Takav nadzor ne mora nužno da otkrije konkretan plan napada. Međutim, kada se podaci sa satelita kombinuju sa drugim obaveštajnim informacijama, neuobičajeno kretanje tehnike, promene aktivnosti na aerodromima ili pripreme određenih sistema mogu ukazati da se sprema operacija većeg obima. Time protivnička strana dobija vreme da podigne stepen pripravnosti i upozori stanovništvo.
Druga mogućnost koju razmatraju ruski vojni komentatori znatno je ozbiljnija za Moskvu: Prisustvo ljudi unutar ruskih struktura koji prosleđuju informacije protivničkoj strani.
Kao argument za potrebu da se takva mogućnost ispita pominju se korupcijski skandali među visokim vojnim zvaničnicima, uz procenu da curenje podataka može poticati i iz samog sistema.
Bivši pripadnik privatne vojne kompanije Vagner sa pozivnim znakom Pilum ocenjuje da „rat voli tišinu“. Prema njegovom tumačenju, ukoliko protivnik počinje da se priprema pre svakog većeg udara, to bi značilo da je oko ruske vojne mašinerije formiran čvrst izviđački prsten.
Rešenje vidi u jačanju kontraobaveštajnog rada, većoj disciplini i zatvaranju kanala kroz koje poverljive informacije mogu da procure. Problem nije samo u tome da li protivnik zna da se napad priprema, već koliko vremena dobija za reakciju.
Ranije upozorenje omogućava podizanje borbene gotovosti, premeštanje ljudstva i opreme, pripremu protivvazdušne odbrane i sprovođenje drugih mera kojima se posledice udara mogu smanjiti.
Zbog toga ostaje ključno pitanje da li se ponovljena upozorenja Kijeva zasnivaju prvenstveno na mogućnostima američkog izviđanja ili postoje i izvori informacija unutar ruskog sistema.
Dok taj mehanizam ne bude precizno utvrđen i eventualni kanali curenja zatvoreni, protivnička strana može dobijati dragoceno vreme za pripremu pre nego što ruske rakete i dronovi krenu prema svojim ciljevima.
