Napredovanje ruskih snaga prema poslednjim velikim urbanim uporištima ukrajinske vojske u Donbasu ne znači da završnica kampanje mora biti brza ili laka. Naprotiv, vojna istorija pokazuje da vojska koja strateški gubi rat može upravo pred slom pružiti izuzetno snažan lokalni otpor.
Skot Riter procenjuje da se borbe približavaju završnom urbanom odbrambenom pojasu u kojem posebno mesto imaju Slavjansk i Kramatorsk. Ruske snage, prema podacima koje iznosi, istovremeno pokušavaju da napreduju frontalno i da zaobilaznim manevrima preseku komunikacije i snabdevanje.
Međutim, ukrajinska vojska se ne opisuje kao snaga koja je izgubila svaku sposobnost otpora. Ona i dalje raspolaže profesionalnim jedinicama, borbenim veteranima i formacijama koje imaju iskustvo višegodišnjeg rata.
Čak i kada ukupni odnos snaga postaje nepovoljniji, takve jedinice mogu na pojedinim pravcima izvoditi protivnapade i nanositi ozbiljne gubitke.
Upravo zbog toga se pravi poređenje sa poslednjim nedeljama Drugog svetskog rata u Evropi. Nemačka vojska je u proleće 1945. bila strateški poražena, ali su pojedine veteranske formacije i dalje uspevale da probiju sovjetske položaje, povrate izgubljeni prostor i nastave borbu i nakon što je ishod rata već bio jasan.
Primer se koristi da bi se pokazala razlika između strateškog položaja i sposobnosti jedinice da se bori na određenom delu fronta. Vojska može da ostane bez realne mogućnosti da dobije rat, a da istovremeno još raspolaže ljudima koji umeju da vode veoma opasne lokalne operacije.
U toj proceni Ukrajina se opisuje kao najborbenije iskusna evropska vojska posle ruske. Godine rata proizvele su veliki broj veterana, a deo njih nastavlja da pruža organizovan i motivisan otpor čak i kada se šira situacija pogoršava.
Riter zato upozorava da ruska pobeda, za koju smatra da je dugoročno izvesna, ne znači i lak završetak rata. Njegova procena je da bi ruski gubici tokom poslednje faze mogli da budu među najvećima još od borbi za Bahmut, upravo zato što bi se preostale ukrajinske jedinice borile u okolnostima u kojima imaju sve manje prostora za povlačenje.
Kao istorijska paralela pominje i april 1945. godine, poslednji puni mesec rata u Evropi, koji opisuje kao posebno krvav za američke snage uprkos tome što je Nemačka već bila pred potpunim porazom. Poenta poređenja nije da su dva rata ista, već da završetak velikog sukoba ne mora da bude period najmanjih gubitaka.
Kako se odbrambeni prostor smanjuje, preostale jedinice mogu da postanu koncentrisanije i odlučnije. Istovremeno, vojnici kojima je povlačenje sve teže mogu da se bore bez očekivanja da će dobiti novu priliku za odmor ili reorganizaciju.
Zbog toga bi približavanje ruske vojske ključnim gradovima Donbasa moglo da označi početak najtežeg, a ne najlakšeg dela operacije. Strateška prednost Moskve i dalje može da raste, ali će cena svakog poslednjeg velikog utvrđenog područja zavisiti od toga koliko profesionalnih ukrajinskih formacija ostane sposobno za organizovan otpor.
Samo nek se kyrcobecaju pa će izginuti svi, bolje im je da se predaju, Donbas je završen, idemo dalje, Kijev, Odesa…✊😁