Mogućnost direktnog sukoba Rusije i NATO-a ne zavisi samo od odluke da neka zapadna država formalno uđe u rat. Mnogo opasniji put ka eskalaciji mogao bi da nastane postepeno, ukoliko gubici i nedostatak ljudstva primoraju Ukrajinu da se sve više oslanja na strane borce, a zatim i na regularne evropske jedinice.
Takav scenario izneo je bivši američki obaveštajac i inspektor UN za naoružanje Skot Riter u video-razgovoru o nastavku rata, mogućnosti dalje eskalacije i odnosu Rusije i NATO-a.
Riter naglašava da, po njegovoj proceni, Moskva i zapadne zemlje ne žele neposredan međusobni rat. Ipak, smatra da to nije dovoljno da bi se opasnost isključila, jer način na koji se sukob razvija može da proizvede situaciju u kojoj će političke odluke postajati sve rizičnije.
Posebno upozorenje odnosi se na iscrpljivanje ukrajinskih ljudskih resursa. Kako raspoloživo ukrajinsko ljudstvo bude opadalo, tvrdi Riter, povećavaće se potreba da nedostatak bude nadoknađen ljudima iz drugih zemalja.
On tvrdi da strani borci već imaju značajno prisustvo na ukrajinskoj strani. Kao primer navodi Poljake, pozivajući se na ruska svedočenja sa fronta prema kojima su na pojedinim sektorima presretane radio-komunikacije vođene na poljskom jeziku.
Riter ide dalje i govori o čitavim poljskim jedinicama, kao i o grupama južnoameričkih plaćenika koje se, prema njegovim tvrdnjama, nalaze pod zapadnim rukovodstvom.
Ključni problem mogao bi da nastane ako takav način nadoknađivanja ljudstva više ne bude dovoljan.
Riter smatra da bi tada moglo da se pojavi iskušenje da neka evropska država pošalje sopstvenu vojnu jedinicu. Kao moguće primere pominje britanske ili francuske snage.
Takva odluka bi promenila prirodu rizika. Dok sadašnji sukob opisuje kao posrednički rat Zapada protiv Rusije preko Ukrajine, ulazak regularnih jedinica neke članice NATO-a na ukrajinsko ratište otvorio bi pitanje šta se događa ako te jedinice pretrpe velike gubitke u borbi sa ruskom vojskom.
Upravo taj trenutak Riter vidi kao jednu od mogućih tačaka prelaska iz posredničkog u mnogo neposredniji sukob.
U razgovoru je mogućnost eskalacije povezana i sa zapadnim naoružanjem, uključujući pitanje potencijalnog slanja raketa Tomahavk Ukrajini. Riter smatra da svako dalje povećavanje sposobnosti Ukrajine da napada ciljeve povezane sa Rusijom povećava potrebu da se ozbiljno razmatra reakcija Moskve i mogućnost širenja sukoba.
Njegova analiza istovremeno polazi od izrazito negativne procene trenutnog položaja ukrajinske vojske. Iako naglašava da su ukrajinski vojnici pokazali veliku borbenost i upornost, smatra da je način na koji je rat organizovan dugoročno nepovoljan za njih.
Kao jedan od primera navodi kontraofanzivu iz leta 2023. godine. Riter tvrdi da je operacija bila pripremana prema zapadnom modelu ratovanja i da su ukrajinske jedinice zatim upućene u frontalne napade na unapred pripremljene ruske odbrambene položaje.
On zbog toga oštro kritikuje zapadni pristup ratu, tvrdeći da je od Ukrajine traženo da primenjuje operativne koncepte koji nisu odgovarali odnosu snaga i uslovima na frontu.
Još dramatičniju tvrdnju iznosi kada govori o ukrajinskoj operaciji u Kurskoj oblasti. Riter navodi broj od 76.000 izgubljenih ukrajinskih vojnika i ocenjuje da je operacija imala političku, a ne održivu vojnu svrhu.
Istovremeno odbacuje predstavu da ruska strana potcenjuje ukrajinske vojnike. Naprotiv, tvrdi da među ruskim vojnicima postoji respekt prema njihovoj borbenosti i spremnosti da nastave otpor i u veoma teškim uslovima.
Problem, prema njegovom viđenju, nije nedostatak hrabrosti ukrajinskih jedinica, već odnos resursa i sistem kojim Rusija vodi rat iscrpljivanja. Riter smatra da Moskva raspolaže metodom ratovanja koja joj omogućava da protivničke jedinice izlaže kontinuiranim gubicima, dok Ukrajina sve teže nadoknađuje ljudstvo.
Ako se takav trend nastavi, centralno pitanje više neće biti samo koliko oružja Evropa može da pošalje Kijevu. Mnogo važnije postaće pitanje ko će tim oružjem upravljati i ko će biti poslat na front.
Upravo tu se nalazi najopasniji deo Riterove prognoze. Nedostatak ukrajinskog ljudstva mogao bi postepeno da povećava učešće stranaca sve dok neka evropska vlada ne odluči da pređe granicu između pomoći Ukrajini i neposrednog vojnog angažovanja.
Takav korak, prema njegovoj proceni, ne bi automatski morao da izazove veliki NATO-ruski rat, ali bi stvorio okolnosti u kojima bi jedna pogrešna odluka, veliki gubici evropskih vojnika ili nova eskalacija mogli da pokrenu događaje koje bi kasnije bilo mnogo teže kontrolisati.
