Dok je pažnja sveta uglavnom usmerena na Ukrajinu i Bliski istok, Skot Riter smatra da se najopasniji put prema nuklearnom ratu zapravo nalazi u Aziji.
Kombinacija Tajvana, američko-kineskog rivalstva, Japana, Severne Koreje i nove američke doktrine o ranijoj upotrebi taktičkog nuklearnog oružja, prema njegovoj proceni, stvara prostor za eskalaciju koju nakon prvog udara više niko ne bi mogao da kontroliše.
Riter pravi jasnu razliku između sadašnje situacije u Evropi i one na Pacifiku.
Rusija je, smatra, vojno mnogo sigurnija nego tokom 2024. Ukrajinske snage više nisu u Kurskoj oblasti na način koji bi mogao da izazove ozbiljnu stratešku krizu, dok Moskva više ne veruje da NATO raspolaže konvencionalnim sposobnostima kojima može preokrenuti rat.
Zbog toga on trenutno ne smatra evropski front najverovatnijim mestom nuklearne eskalacije. Azija je drugačija. Riter upozorava da SAD nastavljaju vojne programe povezane sa Tajvanom, dok ostaje otvoreno pitanje kako bi Donald Tramp reagovao ako bi Kina preduzela vojni potez prema ostrvu.
Dovoljna bi mogla biti i kriza koja u početku nema veze sa direktnim ratom SAD i Kine.
Riter daje hipotetički primer incidenta između Japana i kineskih pomorskih snaga. Ako bi Japan potopio kinesko plovilo, Peking bi mogao da odgovori napadom na japansku teritoriju. Ako bi istovremeno eskalirala situacija oko Tajvana, Vašington bi bio suočen sa pitanjem direktne vojne intervencije.
Tu se ponovo pojavljuje problem američke konvencionalne moći. Riter smatra da SAD ne mogu dugoročno da vode veliki konvencionalni rat sa Kinom u njenom neposrednom okruženju i da upravo zato nova nuklearna doktrina postaje toliko opasna.
Ako konvencionalne snage ne mogu da ostvare cilj, političko i vojno rukovodstvo može rano da posegne za taktičkim nuklearnim oružjem. Prema Riteru, to je trenutak u kojem „ograničeni“ atomski rat prestaje da bude ograničen.
On tvrdi da su ratne simulacije u kojima je korišćeno taktičko nuklearno oružje završavale opštom nuklearnom razmenom. Razlog nije samo fizička snaga prvog udara, već promena strateške ravnoteže.
Nuklearno odvraćanje decenijama je počivalo na ideji da atomski rat ne može imati pravog pobednika. Ako jedna sila odluči da može da koristi nuklearno oružje radi ostvarivanja ograničenog vojnog cilja, druga strana mora da pretpostavi da je dotadašnja ravnoteža nestala.
Riter to posebno povezuje sa mogućim američkim udarom na Iran. Ako bi SAD prve upotrebile nuklearno oružje protiv Irana, smatra on, Rusija i Kina ne bi mogle jednostavno da prihvate novu situaciju.
U njegovoj proceni, američka upotreba atomske bombe bez nuklearnog odgovora drugih sila omogućila bi Vašingtonu da pokaže da je spreman da koristi sredstvo kojeg se protivnici uzdržavaju da upotrebe. Time bi nastala svojevrsna nuklearna dominacija.
Rusija i Kina bi zato, po Riterovom scenariju, morale da demonstriraju da i one ostaju spremne na atomsku upotrebu. On ne smatra da bi Moskva nužno odgovorila nuklearnim napadom na samu Ukrajinu. Spekuliše da bi moguća meta mogla biti u Evropi.
Za Kinu iznosi još dramatičniji scenario. Ne očekuje nuklearni udar na Tajvan jer ga Peking smatra delom sopstvene teritorije. Kao mnogo verovatniju metu u takvoj hipotetičkoj eskalaciji navodi Japan.
Tada bi se Vašington ponovo našao pred istim izborom: ne odgovoriti i prihvatiti dramatično menjanje odnosa snaga ili uzvratiti i započeti sledeći stepen eskalacije. Riter upravo zbog te lančane reakcije odbacuje ideju da postoji stabilan „mali“ nuklearni rat.
Jednom kada jedna država upotrebi taktičku nuklearnu bombu, druga više nema garanciju da sledeći udar neće biti protiv nje. Svaka strana zato ima razlog da reaguje pre nego što izgubi sopstvene snage.
Na kraju takvog procesa više se ne govori o jednoj bombi male snage, već o opštoj nuklearnoj razmeni. Evropa po Riteru ipak nije bez rizika.
On kao posebno opasne navodi rasprave o mogućem razmeštanju francuskih aviona Rafal sa nuklearnim oružjem na finskim aerodromima. Takvu politiku vidi kao pokušaj približavanja nuklearnog praga ruskim granicama.
Ipak, kada rangira moguće pravce katastrofalne eskalacije, Pacifik ostavlja na prvom mestu. Tamo se istovremeno ukrštaju američke obaveze prema saveznicima, kineska odlučnost oko Tajvana, japanska vojna uloga, severnokorejski nuklearni arsenal i problem američke konvencionalne sposobnosti da pobedi u dugotrajnom regionalnom ratu.
Zbog toga Riter smatra da najveća opasnost možda neće nastati tamo gde se danas vode najkrvavije borbe.
Prvi korak mogao bi biti relativno ograničen incident u Aziji. Ali ako se zatim aktivira doktrina rane upotrebe taktičkog atomskog oružja, prema njegovom upozorenju, događaji bi veoma brzo mogli da pređu granicu iza koje više nijedna strana ne kontroliše završetak rata.
