Rat protiv Irana završio se bez uništenja ključnih sposobnosti na kojima Teheran zasniva svoje vojno odvraćanje, dok bi pokušaj da se taj posao dovrši zahtevao mnogo veću američku vojnu operaciju, uz rizik ozbiljnih gubitaka u avionima i ljudstvu.
Upravo u tome leži jedan od najvažnijih strateških rezultata sukoba: Iran je pretrpeo razaranja i gubitke, ali nije ostao bez sposobnosti da potencijalnom protivniku nanese neprihvatljivu štetu.
Maks Blumental tvrdi da je Izrael predlagao Sjedinjenim Državama operaciju kojom bi iranska infrastruktura bila uništena za 48 sati, ali da je Vašington odbacio takvu mogućnost jer je procenjeno da cilj nije realno ostvariv na taj način.
Ključni problem bio je odnos između političkih ciljeva rata i vojne cene potrebne za njihovo ostvarenje.
U razgovoru je pomenut predsednik Združenog generalštaba američke vojske Den Kejn, za kojeg je navedeno da se protivio ratu još pre njegovog početka i da su medijima stizala upozorenja o mogućoj nestašici municije.
Posebno je važna tvrdnja pripisana njegovom svedočenju pred senatskim odborom: iranska mornarica nije bila uništena, a američke snage nisu bile u stanju da vojnim putem otvore Ormuski moreuz.
To se direktno sudara sa Trampovom javnom porukom da je iranska vojna moć desetkovana i da je mornarica uništena. Razlika između političke retorike i stvarnih vojnih mogućnosti postaje presudna kada se postavi pitanje šta bi bilo potrebno za nastavak rata.
Uništavanje iranskih podzemnih „raketnih gradova“, skladišta i sistema odvraćanja zahtevalo bi znatno intenzivnije angažovanje američke avijacije. Takva operacija ne bi mogla da se zasniva samo na dejstvovanju sa velike udaljenosti.
To bi otvorilo mogućnost gubitka većeg broja aviona, pogibije pilota ili njihovog zarobljavanja. Upravo je takva cena, prema proceni iz razgovora, bila jedan od razloga zbog kojih Vašington nije želeo da pređe u potpuno drugačiju fazu rata.
Iznete su i tvrdnje o gubicima aviona F-15 i obaranju jednog F-35. Američka strategija zato se u velikoj meri oslanjala na sredstva koja omogućavaju napad sa distance, umesto masovnog ulaska avijacije duboko u prostor u kojem bi bila izložena iranskoj protivvazdušnoj odbrani.
Nasuprot tome, iranska vojna doktrina nije zahtevala klasičnu pobedu nad SAD. Teheranu je bilo dovoljno da preživi početni udar, očuva ključne raketne kapacitete i pokaže da cena nastavka rata ostaje previsoka.
Takva strategija preživljavanja posebno je efikasna protiv protivnika koji raspolaže mnogo većom konvencionalnom vojnom snagom, ali nema političku spremnost da prihvati gubitke potrebne za potpunu eliminaciju protivničkog sistema odvraćanja.
Blumental upravo tu vidi ključ iranskog rezultata. SAD, prema njegovoj proceni, nisu imale ni dovoljno municije ni političku volju za mnogo širu operaciju koja bi pokušala da potpuno uništi iranske raketne kapacitete. Posledica takvog ishoda posebno je teška za Izrael.
Ako Vašington ne želi ponovo da preuzme glavni teret rata, Izrael ostaje pred protivnikom čije ključne sposobnosti nisu uklonjene. Istovremeno, sam nema dovoljno vatrene moći da bez američke pomoći ostvari cilj koji nije ostvaren tokom prethodnog sukoba.
Zbog toga se položaj Izraela opisuje kao izuzetno ranjiv, čak kao najizloženiji još od Suecke krize i rata 1956. godine.
To je možda važnije od pitanja ko može da proglasi formalnu pobedu. Izrael je godinama insistirao da iranska vojna i nuklearna infrastruktura predstavlja egzistencijalnu pretnju. Ako je rat vođen da bi se ta pretnja uklonila, a iranska sposobnost odvraćanja ostala funkcionalna, onda se strateški problem nije rešio. Naprotiv, postao je složeniji.
Teheran sada zna koliki nivo sile su SAD bile spremne da upotrebe, dok Vašington zna kolika bi mogla da bude cena prelaska na sledeći nivo eskalacije.
Izrael se zbog toga nalazi između dve nepovoljne činjenice: Iran nije razoružan, a američka spremnost za još jedan veliki rat više se ne može podrazumevati.
