Moskva više ne čeka: Evropa traži predah, Rusija sprema odgovor Zapadu

Mogućnost povratka pregovorima između Rusije i Zapada ponovo se pojavljuje u trenutku kada se vojna situacija menja, ali bi njihov smisao mogao biti potpuno drugačiji nego ranije.

U razgovoru Glena Dizena sa penzionisanim američkim pukovnikom Daglasom Makgregorom izneta je procena da je poverenje Moskve u zapadne vlade toliko oslabljeno da novi diplomatski proces više ne bi morao da znači i usporavanje ruskih vojnih operacija.

Dizen je ukazao na izveštaje da deo evropskih država više ne odbacuje mogućnost da Vašington obnovi razgovore sa Moskvom. To bi predstavljalo promenu u odnosu na raniji period, kada je veliki deo evropskog političkog vrha bio veoma skeptičan prema pregovorima.

Međutim, u razgovoru je izražena sumnja da evropski cilj mora da bude konačan završetak rata. Procena je da bi pojedine evropske vlade mogle da žele pre svega pauzu koja bi omogućila reorganizaciju, ponovno naoružavanje i pripremu ukrajinskih snaga za novu fazu sukoba.

Upravo zbog toga mogućnost pregovora Moskva bi mogla da posmatra potpuno drugačije. Stav iznet u razgovoru jeste da rusko rukovodstvo može da pristane na razgovore, ali bez davanja diplomatskom procesu mogućnosti da zaustavi vojne operacije.

Drugim rečima, razgovori bi mogli da teku paralelno sa nastavkom pritiska na frontu. U toj logici, sama činjenica da zapadne države ponovo pokazuju interesovanje za pregovore mogla bi u Moskvi da bude protumačena kao znak njihove slabije pozicije, a ne kao razlog za kompromis.

Makgregor je ocenio da bi ruskom rukovodstvu sada mogao da bude savetovan upravo takav pristup: razgovarati koliko druga strana želi, ali istovremeno nastaviti operacije i iskoristiti trenutak za snažniji pritisak. Po njegovoj proceni, u ruskom vrhu više nema ozbiljnog razloga za poverenje u obećanja sadašnjih zapadnih vlada.

Ta promena ne odnosi se samo na Ukrajinu. U razgovoru je napravljena paralela sa Iranom, gde se takođe opisuje duboko nepoverenje prema američkim pregovorima.

Zaključak je da države koje smatraju da su prethodni pregovori korišćeni kao način kupovine vremena sve manje vide diplomatiju kao mehanizam koji može promeniti njihove strateške odluke.

Za Moskvu posebno pitanje postaje koliko dugo ima smisla čekati promenu vlada u Evropi. U razgovoru je izdvojena Nemačka, uz procenu da je vlada u Berlinu politički slabija nego ranije, dok se istovremeno tvrdi da Poljska nema nameru da ulazi u rat protiv Rusije zbog Ukrajine.

To dodatno menja rusku računicu. Ako se smatra da evropske vlade nemaju ni političku stabilnost ni dovoljno vojne snage za ozbiljnu intervenciju, onda se smanjuje motiv Moskve da prihvati pauzu koja bi protivniku omogućila oporavak.

Promena tona primećuje se i u ruskoj diplomatiji. Sergej Lavrov postao je znatno otvoreniji u kritikama Sjedinjenih Država, dok se ranija uzdržanost prema Vašingtonu sve manje vidi. U razgovoru je izneta procena da ruski politički vrh sve više dolazi do zaključka da Zapad reaguje tek kada se suoči sa konkretnim protivmerama.

Istovremeno su se pojavile poruke o mogućem uzvraćanju na zaplene ruskih brodova zaplenom evropskih plovila. Dizen je izdvojio i Putinovu posetu južnim Kurilskim ostrvima kao politički signal Japanu zbog njegovog angažmana na strani Ukrajine.

Još ozbiljniji signal dolazi iz odnosa sa Velikom Britanijom. U završnom delu razgovora navedena je izjava Lavrova da Moskva može britansko učešće u napadima na rusku teritoriju da tumači kao direktno učešće Britanije u ratu, sa svim posledicama koje takav status nosi. Dizen je naglasio da se takav jezik ranije nije koristio i da zato ukazuje na promenu.

Procena sposobnosti evropskih država dodatno zaoštrava sliku. Britanska mornarica opisuje se kao znatno slabija nego nekada, nemačka kopnena vojska kao ozbiljno oslabljena, dok se francusko nuklearno odvraćanje vidi prvenstveno kao sredstvo zaštite same Francuske, a ne kao instrument za ratovanje u Ukrajini.

Iz toga proizlazi upozorenje da evropske vlade možda potcenjuju ozbiljnost promene ruskog raspoloženja. Ako Moskva zaista zaključi da Evropa nema kapacitet za neposrednu eskalaciju bez pune američke podrške, onda pretnje koje dolaze iz evropskih prestonica mogu izgubiti deo odvraćajućeg dejstva.

Diplomatska slika dodatno se komplikuje zbog pitanja kakvi bi ruski zahtevi sada uopšte bili. U razgovoru se podseća na pregovore iz proleća 2022. godine i iznosi stav da je tada postojala mogućnost neutralne Ukrajine uz znatno ograničenije ruske teritorijalne zahteve.

Ta mogućnost se sada smatra izgubljenom. Procena je da bi Moskva posle višegodišnjeg rata zahtevala mnogo dublje političke i bezbednosne promene i da više ne bi prihvatila Ukrajinu kao državu koja može da bude vojna platforma NATO-a protiv Rusije.

Istovremeno, ne očekuje se da Rusija želi da upravlja čitavom Ukrajinom. U razgovoru se iznosi ideja da bi Moskva prvenstveno želela prostor koji neće biti neprijateljski nastrojen prema Rusiji i koji neće funkcionisati kao baza za NATO.

Ako takav ishod ne može da se dobije sporazumom sa sadašnjim ukrajinskim i evropskim vlastima, procena je da bi Rusija pokušala da ga nametne vojnom i političkom realnošću.

Zbog toga obnavljanje pregovora više ne znači povratak na početne pozicije. Posle godina rata, velikih gubitaka i potpunog urušavanja međusobnog poverenja, diplomati bi za stolom mogli da zateknu potpuno drugačiji odnos snaga i zahteve mnogo šire od onih o kojima se razgovaralo na početku sukoba.

Najveći rizik za Evropu upravo je u tome što bi mogla da očekuje još jednu pauzu, dok Moskva takvu pauzu više ne smatra prihvatljivom. U tom slučaju pregovori bi ostali otvoreni, ali bi se ključne odluke donosile na terenu.