Rat sa Iranom mogao bi ostaviti posledice daleko izvan Bliskog istoka jer pokazuje da ogromna razlika u vojnoj moći više ne garantuje pobedu jačoj strani, ocenio je ruski politikolog Fjodor Lukjanov u razgovoru sa Glenom Dizenom.
Za Rusiju rat ima neposredne i dugoročne posledice. Najvidljivija kratkoročna promena je preusmeravanje američke pažnje i vojnih resursa prema Bliskom istoku, što istovremeno utiče na mogućnosti Vašingtona da snabdeva druge partnere.
Lukjanov kaže da su SAD zbog rata primorane da računaju koliko municije i drugog naoružanja mogu da izdvoje za Ukrajinu, evropske zemlje i druge države. Međutim, on ne očekuje da će takvo stanje dugo predstavljati veliku prednost za Rusiju.
Razlog je američki vojnoindustrijski kompleks. Lukjanov očekuje snažan pokušaj povećanja proizvodnje, uz dodatne poslove i veća finansijska izdvajanja, zbog čega sadašnji nedostatak pojedinih resursa smatra pre svega kratkoročnim efektom rata.
Mnogo važnijim smatra ono što Iran pokazuje drugim državama.
Teheran je veoma blizak partner Moskve, ali Lukjanov odbija da ga jednostavno nazove ruskim saveznikom. Iran vodi specifičnu spoljnu politiku zasnovanu na sopstvenim konkretnim interesima, koji nisu nužno isti kao ruski i često se nalaze na drugim nivoima ili u drugim oblastima.
Uprkos tome, iskustvo iranskog rata za Rusiju predstavlja važnu vojnu i stratešku lekciju. Lukjanov ocenjuje da država koja je daleko slabija od protivnika ipak može efikasno da se odupre i nanese mu značajnu štetu ukoliko je sposobna za neposredan i neizbežan odgovor na napad.
Odnos snaga, prema njegovoj proceni, izrazito je nepovoljan za Iran kada se njegova vojna moć poredi sa zajedničkim kapacitetima SAD i Izraela. Ipak, Lukjanov smatra da mnogo snažniji protivnici nisu uspeli da ostvare ono što su želeli.
Istovremeno ne umanjuje cenu koju Iran plaća. Očekuje ogromne probleme i štetu za zemlju, ali sadašnji sukob za Teheran opisuje kao rat za opstanak. Njegova procena u trenutku razgovora bila je da se Iran i dalje uspešno održava uprkos velikoj neravnoteži u vojnoj moći.
Upravo tu vidi lekciju i za Rusiju i za ostale velike sile: više nije moguće unapred računati da će vojna nadmoć automatski doneti pobedu nad znatno manjom državom.
Savremeni načini ratovanja, prema Lukjanovu, dodatno menjaju odnos između velikih i malih država. Razvoj različitih sredstava napada i odgovora može u određenim okolnostima povećati sposobnost slabije zemlje da nanese neprihvatljivu cenu mnogo snažnijem protivniku.
Lukjanov ne prognozira konačan ishod američke operacije protiv Irana. Ne zna da li će SAD na kraju ostvariti svoje ciljeve, ali smatra da je Donald Tramp već platio veliku političku cenu zbog izostanka brze pobede.
Tramp je, kako navodi Lukjanov, od početka rata mnogo puta proglašavao pobedu, ali željeni rezultat nije postignut. Mnogo značajnija posledica mogla bi nastati u drugim državama koje posmatraju iranski otpor.
Ako one zaključe da je moguće izdržati napad mnogo moćnijeg protivnika, iransko iskustvo može ih podstaći da razvijaju sopstvene kapacitete za odvraćanje i neizbežan odgovor. Lukjanov očekuje da će upravo ta posledica biti vidljiva tokom narednih godina.
Drugim rečima, značaj Irana ne meri samo time da li će Teheran ostvariti svoje ratne ciljeve. Važnije je što je pokazano da slabija država nije unapred osuđena na kapitulaciju kada se suoči sa vojno superiornim protivnikom.
Za Moskvu postoji i neposredna geopolitička računica.
Ako Iran preživi sukob i iz njega izađe kao ojačan činilac bliskoistočne geopolitike, Lukjanov smatra da bi Rusija preko posebnih odnosa sa Teheranom mogla da povrati deo regionalnog uticaja koji je izgubila tokom rata u Ukrajini.
Ruska koncentracija na ukrajinski front smanjila je, prema njegovoj oceni, mogućnost Moskve da istim intenzitetom deluje na drugim područjima. Ojačani Iran mogao bi zato ponovo da otvori prostor za snažnije rusko prisustvo na Bliskom istoku.
Važna bi bila i podrška koju je Rusija pružala Iranu. Lukjanov opisuje Irance kao zahtevne partnere koji vode računa o sopstvenim interesima, ali smatra da veoma dobro pamte i poteze koji su im koristili i one koji su bili usmereni protiv njih.
Dugoročni značaj rata zato prevazilazi odnose Moskve i Teherana. Ako se pokaže da država sa znatno manjim vojnim kapacitetima može da preživi napad velike sile i nastavi da joj nanosi ozbiljne troškove, druge zemlje mogu početi drugačije da procenjuju odnos rizika i moći.
U takvom svetu sama veličina vojske više ne bi bila dovoljna da garantuje politički rezultat. Upravo to Lukjanov vidi kao jednu od najvažnijih lekcija iranskog rata – i kao promenu čije bi se posledice mogle osećati godinama nakon što sadašnje borbe budu završene.
