Problemi američkog finansijskog sistema sve manje se svode na pitanje da li će kamatne stope biti povećane ili smanjene.
U pozadini se otvara mnogo ozbiljnije pitanje: šta se događa kada država, banke i centralna banka postanu toliko povezane dugovima i finansijskim instrumentima da rešavanje problema na jednom mestu izaziva novi problem na drugom.
Upravo oko toga gradi se jedna od ključnih ekonomskih tema razgovora ekonomiste Mihaila Hazina i detektiva Stiva Dudnika u emisiji „Zakon i poredak u SAD“. Hazin jesen 2026. označava kao početak posebno opasnog perioda, povezujući političke potrese sa mnogo dubljom krizom postojećeg finansijskog modela.
Jedan od prvih znakova problema vidi se u američkoj politici. Tri meseca pred izbore, kako je istaknuto u razgovoru, nema kampanje koja bi bila organizovana oko jasnog ekonomskog izbora između dva različita rešenja.
Ranije je takva linija podele postojala. Džerom Pauel zastupao je politiku viših kamata, dok je Donald Tramp zahtevao njihovo smanjivanje. Takva razlika omogućavala je republikancima i demokratama da biračima ponude suprotstavljene odgovore na isti problem.
Sada je situacija drugačija. Ako se kamata poveća, problemi se nastavljaju. Ako se smanji, ni to samo po sebi ne rešava krizu. Životni standard nastavlja da trpi pritisak, pa politička rasprava o visini kamate prestaje da predstavlja odgovor na osnovni problem.
U razgovoru se kao ilustracija navodi pad prodaje od šest odsto. Takav prosečan rezultat ne znači da je gubitak ravnomerno raspoređen među stanovništvom. Za veliki deo građana sa nižim prihodima posledice mogu biti znatno ozbiljnije, jer mnogo veći deo njihovih prihoda odlazi na osnovne životne potrebe.
Iza problema kamata nalazi se još veća prepreka – dug.
Jedno od rešenja koje se nameće u velikim finansijskim krizama jeste otpisivanje dela dugova. Međutim, svaki dug jednog učesnika istovremeno predstavlja potraživanje, odnosno aktivu drugog. Ako se veliki dug jednostavno izbriše, nestaje i odgovarajuća vrednost u bilansima banaka i drugih finansijskih institucija.
Time problem nije uklonjen, već premešten.
Posebno je složena ideja da bi deo američkog državnog duga koji se nalazi u finansijskom sistemu mogao jednostavno da bude poništen. Američka centralna banka ne funkcioniše tako što neposredno finansira državu kupujući novonastali dug od Ministarstva finansija. Državne hartije prolaze kroz tržište i sistem finansijskih posrednika.
Zbog toga eventualno veliko brisanje potraživanja ne bi predstavljalo jednostavnu računovodstvenu operaciju između države i FRS. Promena bi se prenela kroz bilanse finansijskih institucija, prihode posrednika i čitavu strukturu tržišta državnog duga.
Tu se pojavljuje problem koji je mnogo širi od samih banaka.
Finansijske institucije funkcionišu prema pravilima. Kada stara pravila prestanu da odgovaraju okolnostima, potrebno ih je menjati. Međutim, za stvaranje novih pravila mora unapred da postoji predstava o sistemu koji treba izgraditi.
Upravo odsustvo takvog modela moglo bi da bude najveća opasnost.
Ako postojeća pravila počnu da se ukidaju pre nego što budu uspostavljena nova, institucije ne prestaju samo da budu efikasne – otvara se prostor za borbu različitih interesnih grupa za preostale resurse. Hazin taj problem poredi sa iskustvom postsovjetskih devedesetih, kada je raspad starih mehanizama upravljanja stvorio uslove u kojima su oni koji su imali pristup imovini pokušavali da je preuzmu pre drugih.
Slična dilema pojavila se tokom krize 2008. godine. Finansijski sistem je spasavan ogromnim intervencijama, dok obični dužnici nisu automatski dobili odgovarajuće olakšice. Posle toga usledila je monetarna ekspanzija velikih razmera.
Takav mehanizam, međutim, ne može beskonačno da se ponavlja bez posledica.
Problem postaje još ozbiljniji ako se kriza posmatra na globalnom nivou. SAD i London izgradili su ogroman deo svoje ekonomske moći na sistemu globalnih finansijskih i robnih tokova. Kina je takođe duboko zavisna od svetskih tržišta, iako se njen položaj razlikuje od američkog.
Nasuprot njima, velike zemlje koje raspolažu sopstvenim resursima i mogu da organizuju znatan deo proizvodnje i trgovine unutar regionalnih sistema imaju drugačiju poziciju. U razgovoru se kao primeri navode Rusija, Iran, Brazil, a delimično i Indija.
Ako bi globalizovani model počeo ubrzano da se fragmentira, pitanje zato ne bi bilo samo koja valuta gubi ili dobija vrednost. Mnogo važnije bilo bi koje države mogu da funkcionišu u regionalizovanom svetu, a kojima je za održavanje sadašnjeg ekonomskog modela neophodno postojanje ogromnog jedinstvenog tržišta.
Jesen 2026. u toj slici nije predstavljena kao precizan datum finansijskog sloma. Reč je o periodu u kojem bi nekoliko procesa moglo istovremeno da dostigne kritičnu tačku.
Neuobičajeno intenziviranje političkih kontakata tumači se kao jedan od signala da najvažniji akteri više nisu sigurni da sadašnje stanje može jednostavno da bude produženo još godinu ili dve.
Ako je takva procena tačna, glavni problem neće biti pronalaženje još jednog privremenog finansijskog instrumenta. Biće potrebno odgovoriti na mnogo teže pitanje – kakav sistem treba da zameni postojeći ako njegovi dosadašnji mehanizmi prestanu da funkcionišu.
Upravo tu se nalazi najveća nepoznanica. Dugovi se mogu restrukturirati, kamate menjati, a centralne banke mogu intervenisati na tržištima. Ali nijedna od tih mera sama po sebi ne daje odgovor na pitanje kako treba da izgleda novi finansijski poredak ako postojeći globalni model zaista uđe u fazu raspadanja.
