Skot Riter je u novom video-snimku, u kome je učestvovao i ekonomista Rik Volf, izneo procenu da je iscrpljivanje američkih zaliha konvencionalnog naoružanja stvorilo znatno opasniju situaciju u odnosima sa Rusijom i Kinom.
Njegova ključna tvrdnja je da Vašington, zbog slabljenja sposobnosti za dugotrajan konvencionalni rat protiv ravnopravnog protivnika, spušta prag za upotrebu taktičkog nuklearnog oružja.
Riter tvrdi da je koncept američke vojne nadmoći godinama počivao na pretpostavci da SAD raspolažu dovoljnim količinama dalekometnog preciznog naoružanja i protivraketnih presretača da konvencionalno poraze protivnika poput Kine ili Rusije, čime bi se sprečila potreba za nuklearnom eskalacijom.
Po njegovoj proceni, upravo je iskustvo sukoba sa Iranom pokazalo da ta pretpostavka više ne važi. Riter navodi da su iranske balističke rakete primorale američku stranu da potroši veliki broj presretača, dok kvalitet američkog naoružanja i sistema za izbor ciljeva nije odgovarao očekivanjima.
Posebno kritikuje prebacivanje dela poslova identifikovanja ciljeva na modele zasnovane na veštačkoj inteligenciji, tvrdeći da je time smanjen kvalitet procesa koji su ranije obavljali specijalizovani vojni stručnjaci.
Riter tvrdi da je 39-dnevni sukob završen zato što više nije bilo dovoljno sredstava za nastavak operacija. Prema njegovim rečima, američke zalihe zatim su dopunjavane prebacivanjem municije iz Južne Koreje, Japana i Evrope, dok je deo isporuka namenjenih Ukrajini preusmeren na Bliski istok.
On navodi da su potom korišćene i strateške zalihe na koje se oslanjaju američke komande zadužene za evropsko i pacifičko ratište. Njegov zaključak je da SAD sada nemaju dovoljno dalekometnog konvencionalnog naoružanja za više od približno nedelju dana intenzivnog rata sa Kinom i da je veliki deo visokokvalitetnih presretača PAC-3 već potrošen.
Riter smatra da isti problem postoji i u Evropi. Kao primer navodi raniju izjavu generala Krisa Donahjua da je Kalinjingrad širok svega 49 milja i da bi američke snage mogle da unište ključne ciljeve na toj teritoriji zahvaljujući godinama preciznog planiranja.
Riter tvrdi da takav scenario više nije realan jer za njega nema dovoljno raspoložive municije, dok bi istovremeno sposobnost odbrane od ruskog odgovora bila veoma ograničena.
Iz toga izvodi znatno ozbiljniji zaključak: američke snage, prema njegovoj proceni, trenutno nisu sposobne za dugotrajan konvencionalni rat protiv protivnika sličnog nivoa vojne moći.
On tvrdi da je upravo ta slabost dovela do promene nuklearnog planiranja.
Prema Riterovoj proceni, u mogućem sukobu sa Rusijom oko Baltika ili Kalinjingrada, kao i u sukobu sa Kinom zbog Tajvana, SAD bi mnogo ranije mogle da posegnu za taktičkim nuklearnim oružjem umesto za velikim brojem dalekometnih konvencionalnih projektila.
Riter smatra da se time nuklearno oružje praktično pomera naniže na lestvici eskalacije: umesto krajnjeg sredstva koje se razmatra tek kada svi drugi nivoi sukoba propadnu, ono bi moglo biti upotrebljeno već u ranoj fazi rata.
Tu mogućnost opisuje kao najveću opasnost sadašnje situacije.
Riter tvrdi da Pentagon, prema njegovom iskustvu, nikada nije izveo ratnu simulaciju u kojoj je početna upotreba taktičkog nuklearnog oružja ostala ograničena i nije brzo prerasla u širu nuklearnu razmenu. Zbog toga odbacuje mogućnost da se taktička nuklearna sredstva mogu koristiti kontrolisano, a da veliki strateški arsenali ostanu van sukoba.
Istovremeno, promena odnosa snaga sa Kinom dodatno komplikuje američko planiranje.
Riter podseća da je Kina u vreme pregovora o sporazumu Novi START 2009. i 2010. raspolagala sa nekoliko stotina nuklearnih bojevih glava i da je njen arsenal tada u Vašingtonu smatran pre svega odbrambenim. Kina je imala politiku neupotrebe nuklearnog oružja prva, dok njeni sistemi, kako kaže, nisu smatrani ravnopravnim američkim.
Riter tvrdi da je upravo takva procena podstakla samouverenost u SAD. U američkim diskusijama o eventualnoj intervenciji zbog Tajvana, prema njegovim rečima, postojala je i ideja da bi, ukoliko kineski konvencionalni odgovor ugrozi američku intervenciju, mogao biti razmatran preventivni nuklearni udar.
Peking je, prema Riteru, odgovorio ubrzanom modernizacijom svog arsenala.
Kao posebno važan sistem navodi interkontinentalnu balističku raketu DF-41 na čvrsto gorivo. Istovremeno tvrdi da je američki program Sentinel, kojim bi trebalo zameniti Minuteman III, izuzetno skup i suočen sa ozbiljnim problemima.
Kina je, kako navodi, izgradila oko 300 silosa u zapadnim pustinjskim oblastima i rasporedila približno 100 raketa tako da potencijalni protivnik ne može pouzdano da zna u kojim silosima se nalaze projektili. Za američko nuklearno planiranje to znači da bi potencijalni prvi udar morao da obuhvati mnogo veći broj ciljeva.
Riter tvrdi da je Vašington zbog toga došao do problema kako istovremeno zadržati dovoljan broj bojevih glava za Rusiju i Kinu u okviru ograničenja Novog START-a, koji je broj raspoređenih strateških bojevih glava ograničavao na 1.550.
Prema njegovoj oceni, američke izmene sistema ciljanja i razmatranje mogućnosti napada na kineske silose dodatno su učvrstili uverenje Pekinga da se SAD pripremaju za potencijalni preventivni nuklearni udar. Kina je na to odgovorila dodatnim povećanjem svojih nuklearnih sposobnosti.
Riter upravo tu vidi jednu od najopasnijih spirala savremenog strateškog nadmetanja: što jedna strana pokušava da poveća sposobnost za uništenje arsenala protivnika, druga povećava broj i kvalitet svojih sredstava kako bi osigurala mogućnost uzvratnog udara.
Sporazum Novi START u međuvremenu je istekao, a Riter smatra da odsustvo ograničenja dodatno podstiče trku u nuklearnom naoružanju.
On podseća i na zajedničku izjavu pet deklarisanih nuklearnih sila iz februara 2022. da nuklearni rat ne može biti dobijen i da zato nikada ne sme biti vođen. Problem, prema njegovoj oceni, jeste što stvarno vojno planiranje istovremeno razmatra načine na koje bi nuklearno oružje moglo biti upotrebljeno i kako bi jedna strana mogla da ostvari ono što naziva pobedom.
Riter smatra da je upravo spoj iscrpljenih konvencionalnih arsenala, nestanka kontrole naoružanja, jačanja kineskih nuklearnih snaga i ranijeg razmatranja taktičkog nuklearnog oružja stvorio situaciju u kojoj bi jedan ograničeni vojni sukob mogao mnogo brže nego ranije da pređe prag iza kojeg više ne bi bilo moguće kontrolisati eskalaciju.
