Skot Riter je u novom video-snimku, u kome je učestvovao i Rik Volf, ocenio da svet ponovo ulazi u period nuklearne opasnosti sličan najrizičnijim godinama Hladnog rata, ali sa jednom važnom razlikom: veliki deo stanovništva više ne doživljava nuklearni rat kao stvarnu i neposrednu mogućnost.
Riter smatra da se istovremeno raspao veliki deo sistema kontrole naoružanja koji je decenijama ograničavao mogućnost direktnog sukoba nuklearnih sila.
Novi START, poslednji veliki bilateralni sporazum koji je ograničavao američke i ruske raspoređene strateške arsenale, istekao je, a Riter tvrdi da pitanje njegovog naslednika nije dobilo politički značaj koji bi moralo da ima.
Po njegovoj oceni, sprečavanje nuklearnog rata trebalo bi da bude jedan od centralnih zadataka američke spoljne i bezbednosne politike, a ne samo jedna od mnogih oblasti kojima se bave isti zvaničnici zaduženi za niz drugih pitanja.
Riter navodi da u sadašnjoj američkoj administraciji osoba zadužena za kontrolu naoružanja istovremeno pokriva oblasti poput borbe protiv terorizma i narkotika. On to vidi kao pokazatelj koliko je nuklearna kontrola potisnuta na listi prioriteta.
Njegov predlog je obnavljanje posebnih institucija i profesionalnog kadra za pregovore o razoružanju, uz povratak kontrole nuklearnog oružja u centar diplomatije.
Riter situaciju poredi sa krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, kada je raspoređivanje sovjetskih raketa SS-20 i američkih Pershing II i krstarećih raketa u Evropi dramatično skratilo vreme za donošenje odluka.
Posebno ukazuje na Pershing II, navodeći da je raketa mogla da stigne do Moskve za približno sedam minuta.
Takvo vreme leta značilo je da bi sovjetsko rukovodstvo u slučaju upozorenja imalo svega nekoliko minuta da odluči da li je napad stvaran, da li je došlo do greške sistema ili da li treba narediti uzvratno lansiranje.
Riter kao jedan od najopasnijih istorijskih primera navodi vojnu vežbu Able Archer 1983. godine. Tvrdi da su sovjetske snage tada podigle rakete SS-20 na visok nivo pripravnosti jer je Moskva strahovala da bi vežba mogla prikriti pravi prvi udar NATO-a.
Njegova poenta je da nuklearni rat nije morao da počne svesnom odlukom jedne strane da uništi drugu. Mogla je biti dovoljna pogrešna radarska slika, netačna procena, tehnička greška ili pogrešno protumačen vojni potez.
Upravo je strah od takvih scenarija, prema Riteru, pomogao stvaranju političke podrške za INF sporazum i uklanjanje čitave klase nuklearnih raketa iz Evrope.
On smatra da je danas potrebno slično buđenje javnosti.
Podseća da se 1982. približno milion ljudi okupilo u Central parku u Njujorku na skupu posvećenom nuklearnom razoružanju. Veliki protesti održavani su i u Zapadnoj Nemačkoj, gde je pitanje raketa srednjeg dometa postalo jedan od centralnih političkih problema.
Riter tvrdi da takvog pritiska danas gotovo nema.
Jedan od razloga vidi u opštoj političkoj apatiji, a drugi u promeni načina na koji ljudi doživljavaju svet. Internet, društvene mreže, veštačka inteligencija, video-igre i filmovi puni digitalno generisanih katastrofa, prema njegovoj proceni, učinili su scene masovnog uništenja toliko uobičajenim da je javnost izgubila osećaj šta nuklearna eksplozija zapravo znači.
Kao primer navodi film „Openhajmer“.
Riter je očekivao da bi prikaz stvaranja i testiranja atomske bombe mogao kod gledalaca obnoviti strah od nuklearnog oružja. Njegov utisak bio je suprotan: publika je, smatra, eksploziju posmatrala više kao filmski efekat nego kao prikaz oružja koje može biti upotrebljeno protiv stvarnih gradova.
Zbog toga se vraća Hirošimi kao istorijskom upozorenju.
Za Ritera problem nije samo u tome što ljudi ne znaju koliko su savremene bojeve glave snažnije od bombe upotrebljene 1945, već što teško mogu emocionalno da povežu nuklearno oružje sa sopstvenim životom.
On govori i o ličnom iskustvu iz detinjstva u Zapadnoj Nemačkoj, gde je njegov otac radio u vojnom okruženju tokom Hladnog rata.
Riter se priseća porodičnog dogovora prema kojem je određena šifra trebalo da upozori porodicu da je njegov otac otišao u bunker i da postoji mogućnost neposrednog rata. Tokom jednog takvog trenutka, kako opisuje, kao dete je otišao u školu ne znajući da li će svet koji poznaje postojati sledećeg jutra.
Ta vrsta straha, tvrdi, danas je nestala.
Kao savremeniji primer navodi lažno upozorenje o raketnom napadu na Havajima, kada su stanovnici 38 minuta verovali da se balističke rakete približavaju ostrvima i da upozorenje nije vežba.
Riter želi da obnovi projekat pod nazivom „38 minuta“, čiji bi cilj bio da publici prenese upravo osećaj ljudi koji su tokom tih 38 minuta verovali da će umreti.
On smatra da javnost mora da razume kakve se sposobnosti nalaze iza apstraktnih izraza kao što su strateško odvraćanje, interkontinentalne rakete i nuklearna trijada.
Kao primer navodi kinesku interkontinentalnu raketu DF-41 i tvrdi da savremeni kineski arsenal može naneti katastrofalnu štetu teritoriji SAD.
Istovremeno govori o ruskoj teškoj interkontinentalnoj raketi Sarmat i podvodnom sistemu Posejdon, koje navodi kao primere oružja sa sposobnošću izazivanja uništenja u razmerama koje stanovništvo teško može da zamisli.
Riterove tvrdnje o konkretnim posledicama pojedinačnih sistema predstavljaju njegovu procenu razorne moći tih oružja, ali njegova šira poruka nije usmerena na pitanje koja strana ima snažniju raketu. On smatra da sama činjenica da takvi arsenali postoje mora biti dovoljan razlog da kontrola nuklearnog naoružanja ponovo postane prioritet.
Riter kaže da je ranije pokušavao da organizuje simulaciju pregovora o sporazumu koji bi mogao naslediti Novi START.
Prema njegovim rečima, postojala je ruska institucija spremna da učestvuje, kao i određeno interesovanje na ruskoj strani, dok se paralelno tražila mogućnost uključivanja američkih učesnika. Projekat je napušten nakon isteka Novog START-a, ali Riter sada smatra da bi trebalo da bude obnovljen.
Ideja nije da privatni učesnici potpisuju sporazum, već da kroz simulirane pregovore pokažu šta bi novi ugovor morao da rešava, gde bi nastali sporovi i koji kompromisi bi bili neophodni.
Istovremeno navodi da je razgovarao sa kineskim vojnim predstavnicima u Vašingtonu i da je oficir zadužen za kontrolu naoružanja pokazao interesovanje za dijalog o toj temi.
Riter to smatra važnim jer je Kina ranije insistirala da se najpre moraju rešiti bilateralna pitanja između SAD i Rusije, pre nego što Peking ozbiljnije uđe u širi sistem pregovora o nuklearnom naoružanju.
Njegov konačni kriterijum je jednostavan: kada je posledica mogućeg neuspeha uništenje ogromnog dela čovečanstva, čak ni mala verovatnoća takvog događaja nije prihvatljiva.
Riter priznaje da ne može da odredi procenat verovatnoće da će greška, regionalni sukob ili pogrešna procena pokrenuti nuklearnu eskalaciju. Ali smatra da je i najmanji realni procenat previsok ako je krajnji ishod opšti nuklearni rat.
Zbog toga zaključuje da cilj politike ne može biti samo smanjenje rizika. Taj rizik, prema njegovoj proceni, mora biti spušten što je moguće bliže nuli, a jedini održiv način za to vidi u obnovi efikasne kontrole naoružanja, političkog dijaloga između nuklearnih sila i ponovnom uključivanju javnosti u pitanje od kojeg zavisi njen opstanak.
