Spor između Vašingtona i Teherana više se ne vodi samo oko bezbednosti Persijskog zaliva i budućnosti odnosa dve zemlje.
U prvi plan ulaze i zahtevi za odštetu, dok se istovremeno zaoštravaju stavovi o Ormuskom moreuzu, mogućnosti novog američkog napada i ulozi Izraela. Bivši analitičar CIA Lari Džonson ocenio je u razgovoru objavljenom u emisiji Dialogue Works da ne vidi znake popuštanja iranske strane.
Povod za jedan od ključnih delova razgovora bila je izjava američkog predsednika Donalda Trampa o iranskim zahtevima za nadoknadu štete. Tramp je odgovorio da bi, ako se već govori o reparacijama, SAD mogle da traže novac od Irana za štetu tokom prethodnih 50 godina.
Američki predsednik je govorio o ljudima koji su, kako je rekao, tokom tog perioda ubijeni ili teško ranjeni, kao i o 52.000 demonstranata za koje je tvrdio da su ubijeni u Iranu tokom prethodna četiri meseca. Rekao je da bi njihove porodice trebalo da dobiju odštetu i da bi, ako se šteta već plaća, Iran trebalo da bude strana koja će je platiti.
Džonson je oštro osporio takvo obrazloženje, posebno podatke o broju poginulih demonstranata. Ukazao je da su se brojke, kako je rekao, menjale od 5.000, preko 10.000, 20.000, 30.000 i 40.000, do 52.000, dok je čuo i tvrdnju o 60.000, ocenjujući da za takve brojke nisu ponuđeni dokazi.
U razgovoru je pomenuto i da je Tramp u objavi na Truth Socialu govorio o odgovornosti Irana za smrt i štetu u Libanu, Siriji, Jemenu i Gazi, čime je pitanje potencijalnih reparacija prošireno daleko izvan neposrednog američko-iranskog sukoba.
Još ozbiljnije pitanje odnosi se na mogućnost nastavka vojnih operacija. Voditelj je podsetio da je Tramp, upitan da li bi SAD ponovo napale Iran, odgovorio da je ta mogućnost na stolu i da je Vašington spreman za takav razvoj događaja.
Džonson je istovremeno govorio o informacijama koje ukazuju da ni Teheran više ne računa na brzo političko približavanje. Pomenuo je izjavu iranskog zvaničnika, čijeg imena nije mogao da se seti, prema kojoj Iran više ne namerava da pregovara sa SAD i spreman je da sačeka odlazak Trampa sa vlasti.
Prema Džonsonovoj proceni, iranska pozicija postala je tvrđa, a u Teheranu jača uverenje da ustupci Vašingtonu nemaju smisla jer iranska strana smatra da su SAD već donele stratešku odluku da slome Iran i da čekaju odgovarajuću priliku.
Ormuski moreuz postao je druga velika tačka sporenja. Tramp je tvrdio da su američke snage očistile mine i da SAD kontrolišu moreuz „100 odsto“. Džonson to odbacuje i tvrdi da stanje pomorskog saobraćaja ne potvrđuje američku kontrolu.
On se pozvao na podatke servisa za praćenje brodova i opisao veoma ograničen saobraćaj u trenutku razgovora. Prema njegovoj proceni, Iran i dalje određuje praktične uslove prolaska, a ne američka mornarica.
Džonson očekuje da će se saobraćaj kroz moreuz postepeno povećavati ukoliko brodovi budu plaćali predviđenu naknadu i podnosili potrebnu dokumentaciju. Istovremeno je ocenio da američka mornarica nema neograničene kapacitete za nametanje drugačijeg režima, podsećajući da se njen broj brodova znatno smanjio tokom prethodnih 30 godina.
Problem se, prema njegovim rečima, ne može svesti samo na naftu. Džonson je naveo da preko Persijskog zaliva prolaze i tečni prirodni gas, helijum i sumpor. Prema brojkama koje je izneo, iz tog područja dolazi oko 25 odsto globalne ponude tečnog prirodnog gasa, između 40 i 44 odsto helijuma i između 30 i 35 odsto sumpora.
U razgovoru je navedeno i da je tokom prethodnih osam dana najmanje šest brodova napadnuto zbog kršenja pravila prolaska koje je uspostavila iranska strana, uključujući nepopunjavanje dokumentacije ili prolazak bez dozvole. Džonson je taj razvoj naveo kao još jedan argument protiv tvrdnje da Vašington ima potpunu kontrolu nad moreuzom.
On smatra da geografija dodatno ide u prilog Teheranu i da Iran, zahvaljujući vezama sa Rusijom, Pakistanom i drugim regionalnim akterima, ima veću stratešku dubinu nego što se u Vašingtonu pretpostavlja. Kinu je označio kao još jednog velikog igrača koji deluje u pozadini i ocenio da više država nastoji da pomogne Iranu da izdrži pritisak.
Paralelno sa tenzijama oko Irana, razgovor je otvorio pitanje koliko dugo SAD mogu da održavaju visok intenzitet vojnog angažovanja na Bliskom istoku. Voditelj je naveo da u Izraelu postoji stav da Vašington ima dovoljno sredstava za nastavak rata i da je glavno ograničenje politička volja Trampove administracije.
Džonson se sa tim nije složio. Rekao je da je do zaključka o ograničenosti američkih zaliha došao korišćenjem javno dostupnih podataka i ocenio da bi izraelske službe morale da raspolažu najmanje istim mogućnostima procene američkih kapaciteta.
U tom kontekstu posebno je govorio o ranjivosti Izraela. Prema njegovoj proceni, ukoliko bi Iran intenzivirao napade na izraelske rafinerijske kapacitete i uspeo da ih onesposobi, posledice bi mogle da pogode snabdevanje avio-gorivom i dizelom, a time i avione, helikoptere i vojna vozila. Naglasio je da Iran do trenutka razgovora to nije učinio u meri koju opisuje.
Džonson smatra da izraelska ranjivost raste i zbog toga što SAD nemaju neograničene viškove kojima bi mogle da nadoknađuju izraelske potrebe. Na pitanje da li bi Tramp u jednom trenutku mogao da poruči Izraelu da nastavi borbu bez američke podrške, odgovorio je da takvu mogućnost ne isključuje.
Prema njegovoj proceni, takav preokret mogao bi da usledi ukoliko Tramp zaključi da mu podrška Izraelu više ne donosi političku korist. Džonson tvrdi da unutar pokreta MAGA i Republikanske partije raste struja kritična prema Izraelu, dok je i Demokratska partija podeljena oko tog pitanja.
Poseban deo razgovora odnosio se na Liban. Džonson je izraelsko prisustvo opisao kao proces aneksije teritorije, ali je izrazio sumnju da Izrael ima kapacitete da naseljavanje proširi na južni Liban. Takav potez bi, prema njegovoj proceni, dodatno rastegao izraelske resurse i izložio naseljenike većem riziku.
Još jedno žarište je Jemen. Džonson smatra da bi Saudijska Arabija trebalo da traži političko rešenje kroz pregovore sa Hutima, ali nije siguran da će Rijad izabrati taj put. Prema njegovoj proceni, dosadašnji odnos snaga pokazuje veliku asimetriju ranjivosti.
Džonson je ocenio da Rijad tokom prethodnih deset godina rata nije uspeo da ostvari odlučujuću pobedu i da Huti sada imaju mogućnost da Saudijskoj Arabiji nanesu znatno veću štetu nego što Saudijci mogu njima.
Na kraju razgovora tema se pomerila na Ukrajinu i Rusiju. Voditelj je naveo podatak ruske vojske da je ruska protivvazdušna odbrana za jedan dan oborila 1.134 bespilotne letelice. Džonson nije znao koliko se takvih dronova proizvodi, ali je njihovo snabdevanje povezao sa podrškom Britanije, Nemačke, Francuske i Poljske.
Prema njegovom tumačenju, veliki broj bespilotnih letelica stvara problem protivvazdušnoj odbrani jer ona ne može istovremeno da pokrije svaki mogući cilj na ogromnoj teritoriji. Ipak, smatra da takvi napadi sami po sebi ne menjaju vojni odnos ukoliko ne donose konkretan strateški rezultat.
Istovremeno je ocenio da pojačana ruska ofanziva izoluje Ukrajinu u meri kakva ranije nije viđena i prognozirao da bi takav pritisak mogao da slomi njenu sposobnost da nastavi sukob sadašnjim intenzitetom.
Džonson ne očekuje da Moskva prioritetno pokuša da ukloni Vladimira Zelenskog. Po njegovom tumačenju, rusko rukovodstvo može da smatra da mu sadašnji ukrajinski predsednik predstavlja političku i stratešku prednost, jer bi njegov naslednik mogao da bude sposobniji protivnik.
Ukrajinsko oslanjanje na sve intenzivnije napade dronovima ocenio je kao opasnu eskalaciju, uz prognozu da bi ruski odgovor mogao biti snažniji nego što Kijev može dugoročno da podnese.
