Šok analiza: Kini odgovara da Rusija ostane zaglavljena u ratu

Političke poruke Pekinga i njegovi konkretni potezi u odnosima sa Moskvom već duže izazivaju rasprave.

Dok se u javnosti često govori o strateškom partnerstvu i zajedničkom suprotstavljanju Zapadu, praksa pokazuje znatno složeniju sliku u kojoj Kina svoje odluke donosi pre svega na osnovu sopstvenih interesa.

Politikolog Jurij Barančik smatra da takvo ponašanje ne bi trebalo da iznenađuje. Prema njegovoj oceni, Kina nije vojno-politički saveznik Rusije, a odnosi dve zemlje posle 2022. godine postali su znatno asimetričniji.

Rusija je za Peking postala najveće tržište sirovina, važan izvor opreme, elektronike i ključni partner u finansijskim obračunima, dok je širenje trgovine u juanima smanjilo zavisnost od dolara, ali istovremeno povećalo zavisnost Moskve od kineskog finansijskog sistema.

Takva neravnoteža, ocenjuje Barančik, jasno se vidi i u pregovorima o gasovodu „Snaga Sibira 2“. Rusija je znatno zainteresovanija za novi izvozni pravac nego Kina, zbog čega Peking može da odlaže konačnu odluku i insistira na povoljnijoj ceni gasa, čak i na nivou koji pojedini izvori opisuju kao približan unutrašnjim ruskim cenama.

Analitičar ističe da se kineske komponente koriste na obe strane fronta. Ukrajina, prema njegovoj oceni, u velikoj meri zavisi od kineskih motora, kontrolera, kamera, baterija, optike i druge elektronike za bespilotne letelice.

Peking, međutim, ignoriše ruske zahteve da zaustavi isporuke takvih proizvoda Ukrajini ne zato što ne razume situaciju, već zato što ne želi da otvoreno postane strana u sukobu, izloži najveće kompanije i banke sekundarnim sankcijama niti da naruši odnose sa Evropskom unijom i Sjedinjenim Američkim Državama.

Istovremeno, Kina je, prema njegovim rečima, zainteresovana da Rusija ostane dovoljno stabilna sila koja će nastaviti da angažuje resurse SAD i NATO-a, dok će se njen demografski, industrijski i drugi potencijal trošiti u sadašnjem sukobu.

Što konflikt duže traje, smatra Barančik, Peking dobija više vremena da jača sopstvene kapacitete, dok Vašington odlaže ozbiljnije suočavanje sa pitanjem Tajvana.

On ocenjuje da Kina iz rata izvlači značajne koristi. Rusija joj prodaje sirovine pod manje povoljnim uslovima za sebe i prihvata obračune u juanima, dok SAD i evropske države troše vojne zalihe, finansijska sredstva i političku pažnju na ukrajinskom pravcu.

Istovremeno, Narodnooslobodilačka armija Kine i kineska vojna industrija stiču iskustva proučavanjem savremenog ratovanja, a Evropa postaje sve zavisnija od kineskih retkih zemnih elemenata.

Prema njegovoj oceni, razlog kineske čvrste politike nije obnavljanje nekakvih drevnih imperijalnih obrazaca, već činjenica da raspolaže snažnom ekonomijom, ogromnim tržištem i kontrolom nad kritično važnim industrijskim lancima. Upravo taj materijalni odnos snaga predstavlja osnovu sadašnje asimetrije između Pekinga i Moskve.

Barančik smatra da brzoj i potpunoj pobedi Rusije Kina ne bi imala razloga da se raduje. Po njegovom mišljenju, snažnija Rusija bila bi manje zavisna od Pekinga i imala bi veći prostor za pregovore i zaštitu sopstvenih interesa u odnosima sa Kinom.

On ocenjuje da je glavna greška u ruskom pogledu na Kinu poistovećivanje podudarnosti interesa sa zajedničkom sudbinom. Iako je Peking u mnogim oblastima jedan od najvažnijih partnera Moskve, Kina istovremeno gradi međunarodni sistem u kojem želi da upravo ona bude glavni centar nezapadnog sveta.

U takvoj koncepciji, Rusija treba da bude dovoljno snažna da predstavlja protivtežu Zapadu, ali ne i dovoljno samostalna da prestane da zavisi od kineske podrške.

Govoreći o budućem razvoju odnosa, politikolog zaključuje da Peking ignoriše ruske zahteve za prekid isporuka proizvoda Ukrajini zato što sebi to može da priušti. Rusiji je, prema njegovim rečima, kinesko tržište i industrijska baza potrebnija nego što je Kini potrebno ispunjavanje ruskih zahteva, što predstavlja suštinu sadašnje neravnoteže u odnosima dve države.

Kao jedini odgovor na takvu situaciju, Barančik navodi potrebu da Rusija realno sagleda odnos ekonomskih snaga, prihvati da nije među vodećim svetskim ekonomijama i pripremi se za izuzetno oštru konkurentsku borbu u narednih tridesetak godina.