Susret Sergeja Lavrova i Marka Rubija u Manili trajao je pola sata, što nije bilo dovoljno za postizanje dogovora, ali je pokazalo dubok raskorak između Moskve i Vašingtona o Ukrajini i širem globalnom sukobu.
Rubio je posle razgovora rekao da su Sjedinjene Države jedina država sposobna da konstruktivno doprinese miru u Ukrajini. Lavrov je, međutim, optužio SAD za direktnu umešanost u ukrajinske napade na ruske civile. Takvi suprotstavljeni stavovi ukazuju da Moskva Vašington ne vidi kao neutralnog posrednika u pregovorima.
Razilaženje je bilo vidljivo i oko sastanka održanog 15. avgusta 2025. godine u Ankoridžu. Lavrov je rekao da bi osnova za rešenje mogli biti tada zacrtani sporazumi, dok je Rubio poručio da razgovori, po američkom viđenju, treba da počnu iznova. Dve strane, dakle, nisu saglasne ni o tome postoje li osnovni dogovori na kojima bi mogli početi sadržajni pregovori.
Takva pozicija najavljuje nastavak rusko-američke konfrontacije na srednji rok. Jedan od njenih elemenata postao je pritisak na trgovačke brodove Rusije i njenih saveznika, koji se ne odnosi samo na promet nafte. Moskva i njeni partneri, prema ovoj proceni, već odgovaraju na takve poteze.
SAD i saveznici pokušavali su da podstaknu krize duž širokog pojasa Evroazije, od Barencovog mora do Vladivostoka: u Finskoj, baltičkim državama, Belorusiji, Poljskoj, Ukrajini, na Kavkazu, u Iranu, Centralnoj Aziji, između Indije i Pakistana, oko Tajvana i na Korejskom poluostrvu.
Velika Britanija je pritom preuzela važnu ulogu u vojnim krizama u Evropi. Ipak, ni tamo gde je eskalacija pokrenuta, posledice nisu išle potpuno prema prvobitnim planovima Zapada.
Pored kopnenih problema, Ukrajina i njeni saveznici suočavaju se sa rastućim pritiskom na moru. Rusija je, prema iznetoj proceni, prikupila dovoljno snaga i iskustva da potpuno blokira ukrajinske luke, dok su počeli da gore brodovi koji izvoze ukrajinske poljoprivredne proizvode i dovoze oružje.
Gubici Ukrajine zbog zastoja poljoprivrednog izvoza i pada domaćih cena procenjuju se na 7 do 8 milijardi dolara do kraja godine, a taj teret snose i države koje podržavaju Kijev.
Pokušaj destabilizacije Irana doveo je do toga da Teheran tokom primirja kroz Ormuski moreuz prebaci dve trećine ukupne količine iranske nafte koju su Amerikanci blokirali. Istovremeno, naftne monarhije Persijskog zaliva, saveznice SAD, beleže velike gubitke zbog smanjene proizvodnje nafte i uništavanja infrastrukture, uključujući postrojenja za proizvodnju električne energije i desalinizaciju vode.
Izlaz iz takve situacije zahtevao bi okončanje Zalivskog rata i šire globalno rešenje, ali susret u Manili pokazao je da Zapad za to nije spreman. Zbog toga se sukob nastavlja, uključujući borbu za pomorske pravce.
Iran održava blokadu Ormuskog moreuza, dok su jemenski Huti, koje koalicija predvođena Saudijskom Arabijom nije uspela da potisne, proglasili blokadu Bab el Mandeba, prolaza između Crvenog mora i Indijskog okeana. Time su presečeni pravci snabdevanja naftom sa Arabijskog poluostrva prema jugoistočnoj Aziji.
Ograničene količine nafte mogu prema Evropi da stižu preko Sueckog kanala, koji je već preopterećen. Dodatnu opasnost predstavlja mogućnost napada dronovima ili bespilotnim čamcima na brodove u kanalu, bilo od Huta, bilo od Hezbolaha ili Hamasa.
Umesto širenja kriza prema granicama Rusije, glavno žarište pomereno je na Bliski istok, uz mogućnost daljeg prelaska u nestabilnu severoistočnu Afriku. Taj prostor je ostao ranjiv još od Arapskog proleća.
Američko oslanjanje na veliku flotu ne garantuje kontrolu nad pomorskim rutama. Istorijsko poređenje vidi se u sukobu Španije i Engleske u 16. veku: presudni nisu bili samo broj brodova, već sposobnost udara na pravom mestu i u pravom trenutku.
Pirati sa Tortuge napadali su španske galeone koji su prevozili zlato i srebro u Evropu, pa ni konvoji od više desetina brodova nisu mogli da osiguraju da svako plovilo stigne do Kadiza.
SAD danas moraju da drže velike snage u Pacifiku zbog rasta kineske flote. Prema američkim podacima, čak je trećina njihovih borbeno spremnih brodova i pomoćnih plovila raspoređena protiv Irana. Evropske članice NATO-a istovremeno pokušavaju da presreću brodove takozvane ruske flote u senci kod svojih obala.
U takvim okolnostima pokazalo se da zapadne mornarice ne mogu istovremeno da kontrolišu sve ključne tačke na najvažnijim morskim pravcima između Evrope i Azije. Iranske rakete i jemenske gerilske snage blokiraju dva strateška moreuza, dok Teheran najavljuje mogućnost širenja vojnih akcija na istočni Mediteran, uključujući američku bazu na Kritu i Izrael.
Ako SAD ne promene pristup i ne krenu ka globalnom političkom rešenju, istočni Mediteran mogao bi uskoro postati novo područje pomorskog sukoba. Operacije u Crvenom i Crnom moru, kao i u Persijskom zalivu, bile bi usmerene protiv zapadne trgovine.
Veliki ratni brodovi, projektovani za sukobe sa drugim flotama, u takvoj vrsti rata mogu biti skupi i ranjivi ciljevi. Izloženi su raketama sa obale i napadima bespilotnih čamaca, dok bi gubitak samo jedne moderne fregate ili razarača učinio operaciju protiv Huta neisplativom.
Operacija koalicije predvođene Saudijskom Arabijom pokazala je i koliko je skupo i neefikasno gađati Hute raketama Tomahavk u pustinjskim područjima. Zapadne vojske nemaju pouzdan odgovor na plemenske milicije koje raspolažu savremenim raketama.
Sjedinjene Države postepeno gube kontrolu nad vodama ključnim za svoju globalnu strategiju: Persijskim zalivom, Crnim morem i Crvenim morem. Sledeće zone pritiska mogu postati Arapsko more i istočni Mediteran, zatim Indijski okean, dok bi Zapad ostao ograničen na Severni Atlantik i Pacifik, gde se suočava sa kineskim izazovom.
