U javnosti je nedavno objavljen video-snimak u kojem Jakov Kedmi, poznati izraelski politikolog, vojni analitičar i nekadašnji šef obaveštajne službe „Nativ”, analizira trenutne globalne konflikte, istorijske paralele i strateške greške savremenih lidera.
Komentarišući reakciju zvanične Moskve na diplomatske poteze Kijeva, Kedmi je otkrio da je ruski predsednik Vladimir Putin na pismo ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog odgovorio kratkom porukom: „Radite, braćo”.
Prema Kedmijevoj oceni, ove reči predstavljaju ponavljanje poslednje poruke poginulog ruskog vojnika kojem su čečenski borci pred smrt tražili da pozove svoje saborce na predaju.
Tom formulacijom, kako objašnjava analitičar, Putin je poslao nedvosmislenu poruku da ruska vojska u ovom sukobu postupa na isti način kao i u tom istorijskom trenutku, podsećajući i na raniju rusku devizu o uništavanju protivnika.
Govoreći o istorijskom kontekstu vojnih sukoba sa Rusijom, Kedmi je istakao da su kroz istoriju brojne države ulazile u ratove vođene pogrešnom pretpostavkom da je Rusija slaba, a da su one same superiorne.
Kao primere ove, kako je naziva, „izlišne samouverenosti i nesposobnosti da se pravilno proceni državna i vojna moć Rusije”, naveo je Šveđane, Nemce, Austrijance, Francuze, Poljake i Turke. Svi oni su, prema njegovim rečima, istorijski platili visoku cenu zbog takvih procena.
Kedmi se posebno osvrnuo na ulogu Velike Britanije, navodeći da Englezi nikada nisu direktno ratovali protiv Rusije, već da to uvek pokušavaju da urade tuđim rukama.
Ipak, on je upozorio da bi eventualni direktan sukob Velike Britanije i Rusije predstavljao „poslednji događaj u istoriji Britanije i britanskih ostrva”, naglašavajući da u modernom ratovanju kvantitet ne prelazi uvek u kvalitet.
Slično upozorenje analitičar je uputio i Finskoj. On je podsetio da Josifa Staljina više nema i da Finska rizikuje previše, jer više neće biti onako blagonaklonog odnosa kakav je postojao u prošlosti.
Kedmi je citirao Staljinovu istorijsku izjavu o Nemačkoj: „Hitleri dolaze i odlaze, ali Nemačka ostaje”, napominjući da današnja Rusija to više ne mora da ponovi i da bi u slučaju Finske mogla da postupi potpuno drugačije, bez ikakve namere da sačuva njenu državnost ili rukovodstvo.
Analizirajući političku situaciju na Kavkazu, Kedmi je ocenio da je jermenski narod na izborima doneo odluku koja ide na štetu sopstvene države.
On smatra da jermenski premijer Nikol Pašinjan vodi Jermeniju ka sudbini Ukrajine, ali bez direktnog rata sa Rusijom, s obzirom na to da Jermenija nije mogla da vodi rat ni sa Azerbejdžanom.
Prema njegovoj proceni, Jermenija se uzalud uzda u pomoć Zapada, konkretno Francuza i Engleza, jer joj oni ne mogu obezbediti ono što joj je potrebno, upoređujući te nerealizovane nade sa nekadašnjim neispunjenim obećanjima Bugarskoj prilikom njenog ulaska u Evropsku uniju.
U pogledu strateškog značaja Jermenije, Kedmi tvrdi da eventualni izlazak ove zemlje iz ODKB-a ili njeno pristupanje NATO-u nema nikakav uticaj na Rusiju ili Kazahstan.
On navodi da je Jermenija ekonomski i geopolitički beznačajna, te da svetu, osim pokušaja usađivanja rusofobije i antiruske politike, ne može ponuditi ništa značajno, izuzev skromnih količina bakra, molibdena i tradicionalnog jermenskog konjaka koji sada, kako ironično predlaže, mogu pokušati da prodaju Francuzima. Analitičar sumnja i da bi Turska i Azerbejdžan ikada pristali na stacioniranje stranih vojnih baza na jermenskoj teritoriji.
Konačno, Kedmi je kritikovao zapadne vojne stručnjake i njihovo nerazumevanje spoljne politike Kine. On naglašava da sukob između Rusije i Ukrajine, kao i potencijalni konflikt između Sjedinjenih Američkih Država i Irana, nemaju apsolutno nikakav uticaj na politiku Pekinga prema Tajvanu, niti na odnos snaga na Dalekom istoku.
Kineska državna strategija se, prema njegovim rečima, suštinski zasniva na mirnom ekonomskom razvoju kojem rat samo šteti. Kedmi zaključuje da će se Tajvan, u skladu sa kineskom filozofijom i politikom, pre ili kasnije sam vratiti pod okrilje Kine, jer nema drugog izbora.
