Hibridni sukob, nuklearni prag i strategija iscrpljivanja: Kako savremena teorija objašnjava tok vojnih operacija
Ovaj članak zasnovan je na razgovoru vojnog analitičara i eksperta Konstantina Sivkova u emisiji „Analitika RAN”, objavljenoj na istoimenom informativno-analitičkom kanalu.
U ovom izlaganju, Sivkov detaljno analizira transformaciju klasičnog koncepta rata, geopolitičke pritiske, ulogu nuklearnog naoružanja i taktičke aspekte specijalne vojne operacije.
Od Klauzevica do informaciono-ekonomskog nasilja
Klasična definicija generala Karla fon Klauzevica da je rat nastavak politike nasilnim sredstvima pretrpela je korenite promene od 19. veka do danas, istakao je Konstantin Sivkov.
U vreme nastanka te teorije, državno nasilje se svodilo gotovo isključivo na oružanu borbu, dok su ekonomska razmena i protok informacija bili lokalizovani i sekundarni. Informaciono delovanje imalo je isključivo taktičku ulogu dezinformisanja neprijatelja na bojnom polju.
Sivkov naglašava da su eksplozivni rast informisanosti društva, razvoj mreža i ekonomska globalizacija krajem 20. i početkom 21. veka stvorili uslove za rađanje hibridnog rata. Danas se strateški ciljevi i poraz neprijatelja mogu postići bez direktnog oružanog sukoba, korišćenjem informacionog i ekonomskog pritiska kao primarnog oruđa državne politike.
Kao primer ekonomske međuzavisnosti, on navodi američki borbeni avion F-35, čiji se delovi proizvode širom zemalja NATO-a, zbog čega SAD ne mogu samostalno da nastave njegovu proizvodnju u slučaju prekida saradnje sa saveznicima.
Sa druge strane, Sivkov objašnjava da Rusija uspeva da održi visoku proizvodnju raketnog i drugog naoružanja zahvaljujući slobodnoj trgovini sa Kinom. On precizira da Kina danas drži 40 odsto svetske industrijske proizvodnje, dok udeo Sjedinjenih Američkih Država iznosi oko 12 odsto. Prekid ovih isporuka, prema njegovoj oceni, stvorio bi ozbiljne probleme za rusku odbrambenu industriju.
Mehanizmi hibridnog rata i unutrašnja destabilizacija
U savremenom sukobu oružane akcije, operacije tajnih službi i ekonomski pritisak deluju koordinisano, pod jedinstvenim planom. Sivkov navodi da ekonomske sankcije i vojni udari nemaju za cilj trenutno fizičko uništenje industrije, već stvaranje teških životnih uslova kako bi se javno mnjenje okrenulo protiv sopstvene vlasti.
Uspeh hibridnog rata, prema njegovim rečima, direktno zavisi od postojanja „agenata uticaja” unutar napadnute države koji su spremni da preuzmu vlast i deluju u interesu spoljnog agresora.
Sivkov tvrdi da zapadne sile i njihovi saradnici u Rusiji, kojih prema njegovoj oceni ima i u strukturama vlasti, trenutno pokušavaju da izazovu unutrašnju nestabilnost i sprovedu „obojenu revoluciju”.
U tom kontekstu, on tumači udare na ruske rafinerije nafte i veštački izazvanu krizu sa gorivom, upozoravajući da bi nestašica benzina mogla da preraste u krizu sa snabdevanjem hranom usled nemogućnosti transporta poljoprivrednih proizvoda.
Nasuprot tome, zapadne elite se suočavaju sa sopstvenom političkom krizom i gubitkom monolitnosti, ocenjuje Sivkov. On navodi primere skorog odlaska sa vlasti britanskog premijera Kira Starmera i jačanje političkih struja koje personifikuje Donald Tramp u SAD.
Sivkov ističe i primer Mađarske, gde je novi lider Peter Mađar, uprkos očekivanjima Brisela da će sprovoditi globalističku politiku, nastavio suverenistički kurs blizak Viktoru Orbanu, što izaziva zabrinutost u Evropskoj uniji.
Nuklearni prag kao kočnica opšteg sukoba
Glavni razlog zašto se ratovi danas vode hibridnim metodama jeste postojanje nuklearnog oružja, smatra ruski analitičar. Klasični frontalni sukob u stilu Drugog svetskog rata danas bi u prvim satima doveo do upotrebe nuklearnog arsenala i uništenja civilizacije.
Tokom Hladnog rata, crvena linija za SAD i saveznike bila je reka Rajna – dolazak sovjetskih trupa do te tačke aktivirao bi masovni nuklearni udar na SSSR, na šta bi Moskva odmah odgovorila.
Sivkov objašnjava pojam „nuklearnog praga” kao nivo eskalacije konvencionalnog sukoba koji gubitničku stranu primorava da upotrebi nuklearno oružje kako bi sprečila sopstvenu propast.
On procenjuje da ruski predsednik Vladimir Putin svesno vodi specijalnu vojnu operaciju na oprezan i politički limitiran način upravo da ne bi prešao taj prag i izazvao direktan sukob sa NATO-om. Čak i u slučaju ograničenog nuklearnog sukoba u Evropi, Rusija bi izgubila polovinu svog stanovništva, što Sivkov ocenjuje kao neprihvatljiv ishod.
Koraci ka upotrebi nuklearnog oružja, prema njegovom opisu, idu postepeno: od diplomatskih upozorenja, preko prevođenja nuklearnih snaga u punu borbenu gotovost sa unošenjem letnih zadataka (što se demonstrira stranim posmatračima), pa sve do premeštanja bojevih glava iz skladišta u jedinice.
Dalja eskalacija uključuje izvođenje demonstracionog udara na nenaseljenu teritoriju (poput Severnog ili Južnog pola), zatim pojedinačni udar na vojni objekat sa minimalnim brojem ljudi, grupne udare na operativne ciljeve, i na kraju – neizbežni prelazak u opšti nuklearni rat.
U pogledu efikasnosti na samom bojištu, taktički nuklearni napad ne donosi veliku prednost. Sivkov navodi da američka visokotehnološka bomba B61 mod 12 jačine od 50 do 150 kilotona ima radijus uništenja zaštićene žive sile i tehnike od svega kilometar i po do tri kilometra, pri čemu oklopljena vozila često ostaju funkcionalna sa lakšim oštećenjima.
Nasuprot tome, radijacija trajno zagađuje teren kroz koji sopstvene trupe moraju da napreduju, a radioaktivni oblak može ugroziti neutralne susedne zemlje i uvući ih u sukob. Zbog toga je uništavanje neprijateljske odbrane klasičnom artiljerijom daleko racionalnije i bezbednije.
Vojne operacije i tok borbi u Ukrajini
Suprotno tvrdnjama pojedinih nestručnih javnih aktera koji smatraju da su artiljerija, tenkovi i ratni brodovi prevaziđeni i da bespilotne letelice rešavaju ishod rata, Sivkov ističe da se moderna kopnena operacija i dalje oslanja na masovnu upotrebu teške tehnike pod kišobranom PVO i avijacije.
On objašnjava da se u dosadašnjem toku rata u Ukrajini mogu izdvojiti samo tri operacije strateškog i operativnog nivoa:
Ruska ofanziva (24. februar – sredina marta 2022. godine): Strateška operacija u kojoj je ruska vojska neutralisala ukrajinski PVO, zauzela aerodrom Gostomelj i stvorila uslove za opkoljavanje Kijeva i ukrajinske grupacije pripremljene za napad na Donbas. Operacija je prekinuta i trupe su povučene u sklopu gesta dobre volje i pregovora u Istanbulu, usled procene o riziku od mešanja NATO-a.
Ukrajinska protivofanziva (2023. godina): Pokušaj ukrajinskih snaga da izvedu stratešku ofanzivu završen je potpunim krahom. Ruska vojska je sprovela klasičnu, uspešnu odbrambenu operaciju, koristeći apsolutnu nadmoć u vazduhu, višestruku prednost u oklopnoj tehnici i artiljerijskim cevima.
Upad u Kursku oblast (2024. godina): Operacija ukrajinskih snaga jačine do 40.000 ljudi (korpusni nivo) kojom je zauzet deo ruske teritorije. S obzirom na to da ukrajinska vojska nije ostvarila svoje krajnje ciljeve, Sivkov ovu akciju definiše kao delimično uspešnu operaciju protivnika.
Nakon ukrajinske ofanzive 2023. godine, ruska vojska je imala kapacitet da izvede veliku protivofanzivu i opkoli neprijatelja na liniji Konstantinovka–Družkovka–Slavjansk–Kramatorsk, koristeći grupaciju od 700 do 750 hiljada vojnika, hiljade tenkova i oklopnih vozila, te desetine hiljada artiljerijskih oruđa.
Međutim, rusko rukovodstvo je izabralo strategiju ograničenog vojnog pritiska na liniji fronta uz sistematsko uništavanje energetske i vojne infrastrukture Ukrajine, primoravši je da u potpunosti zavisi od evropskog oružja. Ta odluka je doneta kako bi se izbeglo širenje fronta na Dnjepropetrovsku, Sumsku i Černigovsku oblast, što bi moglo da isprovocira direktan ulazak NATO-a u rat.
Koncept uništenja političkog režima
Da bi se srušio neprijateljski politički režim, potrebno je razumeti njegovu strukturu, objašnjava Sivkov. Svaki režim se sastoji od ideološkog jezgra (vladajuće partije), prividne opozicije koja amortizuje nezadovoljstvo društva, i represivnog aparata (paravojne formacije, nacionalističke grupe, tajne službe, policija i vojska).
Sve ove strukture upravljaju državom preko sistema kancelarija i komandnih mesta. Međutim, Sivkov naglašava da su same zgrade nevažne, jer u njih nakon zauzimanja teritorije može da uđe bilo ko, uključujući i rusku vojnu upravu. Suština slamanja režima leži u eliminaciji ljudstva koje donosi odluke.
On iznosi lični stav da su noćni napadi na prazne administrativne zgrade i urede u Kijevu vojnički besmisleni. Da bi se uništio upravljački aparat, napadi moraju da se izvode u trenutku kada se donosioci odluka i njihovo stručno osoblje fizički nalaze na radnim mestima, zaključuje Konstantin Sivkov.
