Zašto nije počeo rasplet? Šta to ima Rusija što plaši NATO?

Više od četiri godine traje rusko-ukrajinski sukob, a jedno pitanje i dalje izaziva brojne rasprave: Zašto NATO nije odlučio da se direktno uključi u sukob?

Uprkos višegodišnjoj vojnoj i finansijskoj podršci Kijevu, zapadne zemlje i dalje izbegavaju scenario koji bi doveo do otvorenog sukoba sa Rusijom, dok se političke izjave o mogućim narednim potezima vremenom menjaju ili potpuno nestaju iz javnosti.

Kako navodi kineski Sohu, još 2024. godine francuski predsednik Emanuel Makron otvorio je mogućnost slanja zapadnih trupa u Ukrajinu kako bi se sprečila ruska pobeda.

Zatim je pozvao Evropsku uniju da formira snage za brzo reagovanje koje bi bile raspoređene na teritorijama pod kontrolom Kijeva. Međutim, sada je 2026. godina, a nijedna država nije prihvatila taj predlog. Francuska je u međuvremenu saopštila da nema planove za slanje svojih trupa u Ukrajinu.

Slična situacija dogodila se i sa inicijativom koju je tokom 2025. pokrenuo tadašnji britanski premijer Kir Starmer, kada je pomenuo mogućnost raspoređivanja vojnika radi garantovanja bezbednosti Ukrajine. Pošto je napustio funkciju, ta tema je praktično nestala iz političkih rasprava.

Prema ovoj analizi, evropski političari koriste oštru retoriku, ali izbegavaju konkretne poteze jer strahuju od otvorenog vojnog sukoba sa Rusijom. Umesto toga, teret sukoba prepušten je Ukrajini, uz procenu da su evropske armije slabije pripremljene od ruske, pa čak i od ukrajinske vojske.

Posebna pažnja posvećena je ulozi Sjedinjenih Država u Alijansi. Navodi se da NATO funkcioniše pod američkim uticajem, da su američke trupe i nuklearno oružje raspoređeni u evropskim državama, ali da predsednik Tramp, iako podržava Ukrajinu u njenoj borbi protiv Rusije, ne pokazuje istu spremnost za širu intervenciju kakvu je imao Bajden.

Zbog toga Vašington ne želi potpuno uključivanje NATO-a u sukob, dok se ostale članice, prema ovoj oceni, ne bi odlučile na takav korak bez saglasnosti Sjedinjenih Država.

Na prvi pogled, NATO raspolaže brojnom, dobro opremljenom i snažnom vojskom koja bi mogla da se suprotstavi Rusiji, iako je ona već više od četiri godine uključena u sukob.

Ipak, postavlja se pitanje zašto Alijansa izbegava da proveri svoje mogućnosti u direktnom obračunu. U tekstu se navodi da bi eventualna intervencija NATO-a potpuno promenila karakter sukoba, koji bi postao znatno širi od sadašnjeg, uprkos tome što je Rusija već izložena napadima ukrajinskih dronova.

Autor analize smatra da ishod svakog velikog sukoba zavisi od ukupne nacionalne moći, koja obuhvata vojno-industrijski kompleks, prirodne resurse, stratešku dubinu i spremnost društva na dugotrajan otpor.

U tom kontekstu ocenjuje se da bi eventualni sukob sa NATO-om u Rusiji bio doživljen kao odbrana otadžbine, što bi, umesto unutrašnjeg raspada, dovelo do okupljanja stanovništva pred spoljnim izazovom.

U nastavku se navodi da Rusija može da podnese znatno veće gubitke nego zemlje članice NATO-a, dok bi veliki broj stradalih u evropskim državama izazvao masovne proteste stanovništva. Istovremeno se ističe da zapadno naoružanje ne može da garantuje odsustvo ljudskih gubitaka među vojnicima.

Kao jedan od ključnih faktora odvraćanja navodi se ruski arsenal hipersoničnog oružja, za koji se tvrdi da može da uništi velike i razvijene regione Evrope.

Uz to se ističe i ruski nuklearni arsenal, opisan kao glavni razlog zbog kojeg NATO izbegava direktan sukob sa Moskvom.

U tekstu se zaključuje da Rusija raspolaže kapacitetom koji bi mogao da uništi čitavu planetu, ali da takav scenario nije u interesu nijedne strane, zbog čega Alijansa, prema ovoj analizi, nije spremna da prihvati rizik otvorene intervencije i velikih gubitaka, dok teret sukoba i dalje ostaje na Ukrajini.