Karaganov otkriva šta će se dogoditi u Evropi

U svetu koji prolazi kroz tektonske geopolitičke promene započete sredinom 2000-ih godina, obnavljanje sistema nuklearnog odvraćanja iz doba Hladnog rata postalo je centralno pitanje opstanka čovečanstva.

U podkastu norveškog političkog komentatora Glena Dizena, ruski politikolog Sergej Karaganov, akademski direktor Fakulteta za svetsku ekonomiju i međunarodne poslove na Nacionalnom istraživačkom univerzitetu Viša škola ekonomije i bivši savetnik Gorbačova, Jeljcina i Putina, izneo je radikalan predlog o potrebi ograničenog nuklearnog udara na Evropu kako bi se Zapad vratio u „smrtni strah od uništenja“.

Nasuprot njemu, profesor sa Univerziteta u Čikagu Džon Miršajmer oštro je kontrirao ovoj tezi, tvrdeći da u nuklearnom ratu nema pobednika i da bi takav korak neizbežno doveo do globalne katastrofe i opšteg uništenja.

Glen Dizen je otvorio diskusiju upozorenjem da NATO već četiri godine postepeno podiže učešće u ratu — preko tenkova, artiljerije, sistema HIMARS, aviona F-16, pa sve do raketa dugog dometa i udara sa NATO teritorije — zbog čega raste pritisak na Kremlj da uzvrati. Dizen ukazuje da zapadna alijansa na svakoj prečki eskalacije postaje sve sigurnija da Moskva neće odgovoriti, što vodi na izuzetno opasnu teritoriju.

Karaganov je uzrok trenutnog sukoba locirao u periodu od pre 15 do 17 godina kada su se pomerile tektonske ploče svetskog sistema. Prema njegovim rečima, glavni pokretač rata je osveta i kontraofanziva Zapada koji gubi petstogodišnju dominaciju tokom koje je iscrpljivao svetski BDP i nametao svoja pravila.

On navodi da je nuklearno oružje spasilo čovečanstvo od ratova tokom proteklih 70 godina, ali da se sada nalazimo na početku novog svetskog rata koji se vodi na svim frontovima, zbog čega je pokrenuo inicijativu za promenu ruske nuklearne doktrine i obnavljanje straha koji je nekada održavao mir.

Džon Miršajmer se nadovezao na analizu Hladnog rata, ističući da je tada postojala intenzivna bezbednosna konkurencija između SAD i Sovjetskog Saveza, ali da su obe strane razumele crvene linije i pokazivale ekstremni oprez.

Kao primere, američki profesor navodi da Zapad nije intervenisao tokom sovjetskih invazija na Mađarsku 1956. i Čehoslovačku 1968. godine iz strateških razloga. Međutim, Miršajmer upozorava da su te lekcije na Zapadu zaboravljene i da su crvene linije nestale, što ilustruje ukrajinskim upadom u Kursku oblast u avgustu 2024. godine uz podršku SAD, kao i ukrajinskim napadom na elemente ruske strateške nuklearne trijade 2025. godine, što je u doba Hladnog rata bilo potpuno nezamislivo.

Zapad je, prema Miršajmerovoj oceni, neposredno pre i nakon izbijanja rata 24. februara 2022. godine verovao da kombinacijom ekonomskih sankcija i podrškom ukrajinskoj vojsci može pobediti i trajno izbaciti Rusiju iz redova velikih sila.

On naglašava da je to izuzetno opasan način razmišljanja jer saterivanje u ćošak očajne velike sile koja poseduje ogroman nuklearni arsenal vodi ka tome da ona pribegne rizičnim strategijama, odnosno upotrebi nuklearnog oružja.

Na Dizenovo pitanje o opcijama koje Rusija ima nakon najnovijih udara poput onog na Sankt Peterburg, Karaganov je delimično kritikovao sopstvenu vladu zbog uzdržanosti, objašnjavajući da ruska vojska već preduzima korake poput premeštanja nuklearnih bojeva glava iz skladišta na lansirne rampe.

Ruski politikolog tvrdi da bi Rusija upotrebom nuklearnog oružja u Evropi sigurno dobila rat, ali da predsednik Vladimir Putin okleva jer bi to predstavljalo strašan moralni greh i otvorilo bi Pandorinu kutiju nakon čega bi svi počeli da koriste oružje za masovno uništenje.

Karaganov dodaje da na lestvici nuklearne eskalacije postoji 25 nivoa pokreta, te da bi u slučaju nastavka zapadnih udara Rusija prvo izvela konvencionalne napade na evropske vojne ili simboličke ciljeve, a potom i ograničeni nuklearni udar na šta Sjedinjene Države nikada ne bi odgovorile nuklearnom odmazdom.

Miršajmer je prekinuo izlaganje Karaganova, odbacujući mogućnost bilo kakve “pobede” u nuklearnom sukobu velikih razmera. Američki profesor tvrdi da bi u slučaju opšteg nuklearnog rata između NATO-a i Rusije svi završili spaljeni.

On je Karaganovljev predlog interpretirao kroz teoriju Tomasa Šelinga — kao strategiju prinude i pretnje eskalacijom, gde bi Rusija upotrebom malog broja nuklearnih bombi poslala signal i prestrašila Evropljane i Amerikance kako bi ih naterala da promene ponašanje i povuku se sa ivice ambisa, a ne radi ostvarivanja direktne vojne pobede na bojnom polju.

Posebnu pažnju sagovornici su posvetili Nemačkoj. Miršajmer je postavio pitanje šta će se dogoditi ako scenario ograničenog nuklearnog udara u Istočnoj Evropi podstakne Nemačku da, usled gubitka poverenja u američki bezbednosni kišobran i povlačenja SAD prema Istočnoj Aziji i Kini, razvije sopstveni nuklearni arsenal kao meru samopomoći.

On podseća da Nemačka, zbog istorijskih događaja od 22. juna 1941. do 9. maja 1945. godine, zauzima specifično mesto u ruskoj svesti i upozorava Karaganova da njegova oštra retorika rizikuje da prikaže Nemačku kao urođenog agresora, što može izazvati budući veliki sukob.

Karaganov je odgovorio da Nemačka, zajedno sa Japanom, predstavlja najgoru pretnju miru u ljudskoj istoriji i da joj se nikada ne sme dozvoliti da nabavi nuklearno oružje. Ako se Nemačka tome približi, Karaganov eksplicitno poručuje da ona mora biti zbrisana sa lica Zemlje i da o tome već razgovara sa kineskim saveznicima.

On ističe da, ukoliko Rusija bude prinuđena na udar, primarna meta neće biti samo Rumunija ili Poljska, već Nemačka koja je pokrenula dva svetska rata u jednoj generaciji.

Ipak, on napominje da ovo nije antiaktivizam jer ceni doprinos Šilera, Getea i Betovena ruskoj kulturi, ali dodaje da je Nemačka danas samo mali pion u globalnoj igri i da pažnju treba usmeriti ka Indiji, Kini, Persiji, Turskoj i Indoneziji.

Dizen je izrazio sumnju u kontrolu eskalacije, navodeći da evropski lideri najavljuju pripreme za rat sa Rusijom do 2029. ili 2030. godine na osnovu obaveštajnih podataka, iako racionalnost i samoodržanje trenutno nedostaju u Evropi.

Miršajmer je priznao da nema apsolutno nikakvu ideju o kakvoj vrsti rata zapadni zvaničnici govore niti kako misle da u njemu pobede, jer ne postoje dokazi da Putin želi taj rat, niti da ima plan za obnovu Sovjetskog carstva u Istočnoj Evropi ili osvajanje cele Ukrajine.

Američki profesor prognozira da će se rat završiti “ružnom pobedom” Rusije i zamrznutim konfliktom u Ukrajini, ali da će Istočna Evropa dugoročno ostati nestabilno mesto koje će Rusi morati da prate fokusirani kao laser.

U završnom delu, Karaganov je kritikovao istorijske poteze ruske i sovjetske elite, nazivajući Staljinovo zaustavljanje Morgentauovog plana o rasparčavanju Nemačke geopolitičkom greškom.

On navodi i da je evrofilija Petra Velikog unela u Rusiju “bezbožni komunizam” kao najgoru osobinu evropske civilizacije, a koju je car Aleksandar III krajem 19. veka bezuspešno pokušao da zaustavi. Karaganov podseća na Napoleonovu invaziju i naglašava da je tokom Drugog svetskog rata stradao sovjetski narod u broju koji daleko nadmašuje Holokaust Jevreja, što se nikada ne sme zaboraviti.

Karaganov zaključuje da je Evropa izvor većine zala u istoriji — uključujući kolonijalizam, rasizam i serijske genocide — i da je rešenje u tome da se ona potisne sa svetske scene. On predviđa da će se za 20 godina Južna i Centralna Evropa priključiti evroazijskoj zajednici pod vođstvom Rusije, Kine, Indije, Indonezije, Irana i Turske, dok će Severozapadna Evropa biti marginalizovana.

Svojoj zemlji preporučuje strategiju potpunog okretanja Istoku i Jugu, te razvoju Sibira kao izvora moralne, političke i materijalne snage, uz poruku da sa Amerikancima treba upravljati neizbežnim konfliktima u Evropi.

Diskusija je završena Miršajmerovom nadom da se Karaganovljev plan o udarima nikada neće ostvariti i da će Zapad shvatiti opasnost od provociranja Rusije, dok je Karaganov zaključio optimističnom porukom da će Rusija pobediti i izbeći globalnu nuklearnu katastrofu.