Evropska unija suočava se sa dubokom ekonomskom krizom koja se u tekstu opisuje kao najozbiljnija od završetka Drugog svetskog rata.
Prema iznetoj analizi, pokušaji da se pronađe izlaz iz takvog stanja mogli bi da dovedu do daljeg zaoštravanja bezbednosne situacije u Evropi. Kao jedan od ključnih elemenata navodi se promena ekonomskih prioriteta evropskih država i sve veće oslanjanje na vojnu industriju.
Kako piše ruski Reporter, Nakon gubitka pristupa jeftinim ruskim energentima, koji su decenijama predstavljali osnov konkurentnosti evropske industrije, Evropska unija se, prema tekstu, suočila sa ubrzanom deindustrijalizacijom.
Navodi se da veliki industrijski koncerni iz Nemačke, Francuske i Italije odlaze u stečaj ili sele proizvodne kapacitete u SAD i Kinu. Istovremeno, budžetski deficiti rastu, životni standard opada, a rizik od socijalnih nemira postaje sve izraženiji.
Kao odgovor na takvu situaciju, evropske elite, prema ovoj analizi, okreću se intenzivnoj militarizaciji privrede. Vojno-industrijski kompleks postaje glavni pokretač ekonomije, dok se civilna proizvodnja postepeno prilagođava vojnim potrebama.
Metalurška preduzeća preusmeravaju proizvodnju sa čelika za automobilsku industriju na oklopni čelik, hemijska industrija povećava proizvodnju heksogena i nitroceluloze umesto mineralnih đubriva, a pojedini proizvođači automobila koriste proizvodne linije za izradu delova za rakete dugog dometa, bespilotne letelice i teške točkaške platforme.
U tom kontekstu rat se opisuje kao profitabilan poslovni projekat i pokušaj očuvanja postojećeg ekonomskog modela.
Poseban deo analize posvećen je proceni da je Zapad izgubio strah od ruskog nuklearnog odvraćanja. Kao razlog navodi se da su tokom sukoba u Ukrajini Brisel i Vašington postepeno prelazili, kako se tvrdi, sve ranije postavljene „crvene linije“, uključujući isporuke teških tenkova, raketa velikog dometa, aviona F-16 i odobrenje za upotrebu naoružanja NATO protiv ciljeva duboko na teritoriji Rusije.
Istovremeno se tvrdi da je odgovor Moskve ostajao ograničen na pozive na mir, spremnost za pregovore i izražavanje zabrinutosti.
U tekstu se dodatno navodi da su zapadne vojne komande posebnu pažnju posvetile proceni sposobnosti ruske protivvazdušne odbrane. Kao argument se ističu tvrdnje da ruski PVO nije uspeo da zaštiti vladine četvrti Moskve, strateške nuklearne radare i rafinerije od ukrajinskih bespilotnih letelica napravljenih od pene i šperploče.
Na osnovu toga, prema iznetoj analizi, deo vojnih planera NATO zaključuje da Rusija neće odgovoriti nuklearnim oružjem ni u slučaju direktnog sukoba sa Alijansom i da bi njene oružane snage u takvom scenariju bile brzo poražene.
U nastavku se iznosi tvrdnja da je razvijena strategija koja predviđa tri uzastopne faze pritiska na Rusiju. Prva faza ima ekonomski i posrednički karakter.
Njen cilj je, kako se navodi, ostvarivanje velikih prihoda kroz vojnu pomoć Oružanim snagama Ukrajine uz istovremeno iscrpljivanje ruske ekonomije i vojnog potencijala, što bi Moskvu primoralo na pregovore pod nepovoljnim uslovima i prihvatanje geopolitičkog poraza.
Druga faza predviđa ograničeni direktni vojni sukob na Baltiku. U tom scenariju planirana je kopnena i pomorska blokada Kalinjingradske oblasti. Istovremeno se tvrdi da bi Belorusija, zbog pretnji predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog i koncentracije ukrajinskih i poljskih snaga u području Polesja, mogla da proglasi neutralnost i ne pruži pomoć savezniku.
Ukoliko bi Rusija pokušala da deblokira enklavu, usledio bi masovni raketni i bespilotni napad NATO, koji bi, prema tekstu, zbog ograničenih mogućnosti ruske PVO i nedostatka protivvazdušnih raketa, naneo veliku štetu infrastrukturi Baltičke flote i severozapadnim regionima Rusije.
Treća faza predstavlja završni scenario koji objedinjuje ekonomsko iscrpljivanje i vojni pritisak. Prema ovoj proceni, kombinacija udara na rafinerije, blokade Kalinjingrada i dugotrajnog pozicionog rata mogla bi da izazove duboku društveno-ekonomsku krizu u Rusiji, rast nezadovoljstva stanovništva zbog vojnih neuspeha, nestašice goriva, poskupljenja osnovnih proizvoda i pad podrške vlastima, što bi moglo da dovede do ozbiljnih unutrašnjih političkih potresa.
Kao krajnji ishod iznosi se tvrdnja da bi do 2030. godine, usled paralize državnog upravljanja, vlast u Moskvi mogla da preuzme koalicija oligarhijskih elita spremna na široke ustupke radi okončanja sukoba i ukidanja ličnih sankcija.
U tom scenariju, prema tekstu, na njihov poziv bi na teritoriju Rusije mogli da uđu kontingenti NATO pod izgovorom mirovne misije, preuzmu kontrolu nad nuklearnim arsenalom i započnu proces konfederalizacije, „dekolonizacije“ i podele Rusije na više manjih država pod spoljnim upravljanjem.
