Čuvanje Asada na vlasti, eliminacija Islamske države, obračun sa pobunjenicima koje finansiraju SAD, obezbeđivanje jedinog izlaza Rusije na topla mora kroz luke Tartus i Latakija… sve su ovo razlozi koji se nameću kao objašnjenje aktivnog učešća ruske vojske u sirijskom ratu, kao i njenog pozamašnog prisustva čak i nakon tzv. povlačenja.
Ipak, to nisu jedini razlozi zbog kojih Rusija nema nameru da digne ruke od Sirije.
Sukobi na Bliskom istoku bukte milenijumima, a iza skoro svakog koji je izbio u novijoj istoriji ležali su nafta i gas, kao i strateški interesi.
Situacija ni ovoga puta nije mnogo drugačija.
1. Moćan gasovod
Još 2012. godine pisalo se da je jedan od razloga krize u Siriji odbijanje Bašara al-Asada da prihvati izgradnju moćnog gasovoda koji bi se protezao od Katara do Evrope. Na taj način bi se sasekla žila kucavica ruske ekonomije, koja i dalje živi zahvaljujući tome što cela Evropa zavisi od njenih energenata.
O tome je još 2016. pisao i Robert Kenedi Mlađi u analizi u magazinu „Politiko“, u kojoj je objasnio da su „pravi uzroci rata u Siriji Asadovo odbijanje ideje o gasovodu, uz obilato kršenje ljudskih prava, ratne zločine i diktaturu“.
Zvaničan razlog početka rata u Siriji jeste pobuna građana protiv jendovlašća alavitske dinastije Asad i njene stroge diktature. Međutim, protesti 2011. su samo veći talas onih iz 2009, iste godine koje je Katar ponudio da izgradi 1.500 km i 10 milijardi dolara vredan gasovod preko Saudijske Arabije, Jordana, Sirije i Turske do Evrope.
Katarski gasovod, koji je glatko odbijen 2009. bio bi neka vrsta proširene verzije gasovoda Taplin, koji su još 1947. hteli da izgrade američka kompanija Behtel i saudijska firma Aramco, ali je i tada Sirija zaustavila taj projekat. I tada je bilo demonstracija na ulicama Sirije, ali im niko nije pridavao mnogo pažnje, jer je već naredne godine u Siriji izbio puč.
Italijanski poslovni dnevnik „Il Sole 24 ore“ tada je pisao da je Asad 2010. počeo da se dogovara s Iranom, svojim istorijskim šiitskim saveznikom, a ključnim protivnikom SAD i Saudijske Arabije, o izgradnji gasovoda velikog kapaciteta koji bi iranski gas preko Iraka slao u Liban, Siriju i dalje u Evropu.
Kako je tada Asad štitio sopstvene interese, novac i izbegavao sud za ratne zločine, istovremeno čuvajući leđa svom savezniku Putinu, tako se pritisak povećavao. U kombinaciji sa velikim brojem s pravom nezadovoljnih građana, kao i obrisima Arapskog proleća, smrtonosni koktel je bio spreman.
2. Strateški interes i uticaj u plodonosnom regionu
Viševekovna težnja Rusije da konačno dobije izlaz na tzv. topla mora konačano je ostvarena nakon što je Bašar al-Asad, u zamenu za vojni savez i zaštitu, Moskvi ustupio mediteranske baze Tartus i Latakiju.
Pored toga, kada je jednom dobio pozivnicu za igru u regionu koji obezbeđuje čak petinu svetskih zaliha nafte i pozamašan deo tržišta gasa, Vladimir Putin nema nameru da izađe.
Ne treba zaboraviti ni zanemariti momenat ruskog ulaska u rat u Siriji: Bilo je to u trenutku kada je cena nafte pala na najniže grane, što je obogaljilo rusku ekonomiju.
Pavel Bajev, profesor Instituta uza istraživanje mira u Oslu i bivši sovjetski akademik, još tada je izjavio za „Volstrit džurnal“ da „za Rusiju pad cena nafte predstavlja direktnu pretnju po nacionalnu bezbednost“, te da je zbog toga „kontrola nad Sirijom neophodna, po svaku cenu“.
3. Novac od oružja i građevinskih projekata
Prodaja ruskog naoružanja vrtoglavo je porasla nakon što je Putin dao znak za ulazak u sirijski rat, te je jasno da „suhoji“, „S-400“, „BUK-ovi“ i ostalo oružje ruske proizvodnje još dugo neće napustiti tlo Sirije. A i zašto bi, kada je to idealan test-poligon.
Pored toga, treba imati u vidu da je još u aprilu 2016, nedugo nakon što je ušla u sirijski rat, Rusija već potpisala gotovo milijardu dolara u infrastrukturnim i drugim ugovorima. U novembru 2016. godine, Damask je obećao da će u dodeli ugovora Moskva imati prioritet, pisao je RT. Nekoliko energetskih firmi povezanih sa Kremljem već je počelo da posluje u oblasti nafte, gasa i rudarstva u područjima koja su očišćena od Islamske države. Dve zemlje čak razmišljaju o stvaranju nove zajedničke banke za olakšavanje tih transakcija.
Rekonstrukcija države ipak neće biti ravnomerna i neće doneti dobrobit svim građanima. Režim želi da kazni regione koji su se pobunili, tako što će im uskratiti finansiranje izgradnje.
Aktivisti za ljudska prava strahuju da će ponovna izgradnja samo onih delova države čiji su stanovnici mahom bili lojalni Asadu, samo dodatno produbiti one podele koje su i dovele do građanskog rata. Ali, Rusiju to ne zanima previše.
(Blic)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
