Dok se iz Vašingtona svakodnevno čuju uveravanja da operacije idu „briljantno“, na drugoj strani, čini se, stvari dobijaju drugačiji tok.
Iz više analitičkih krugova stižu procene da Teheran ulazi u novu fazu sukoba, onu u kojoj se više ne reaguje, već unapred postavlja teren. Neki izvori idu i korak dalje i tvrde da je Iran već započeo ono što nazivaju konačnim rešavanjem pitanja u ovom dugotrajnom nadmetanju sa Sjedinjenim Državama.
U tom kontekstu, zanimljivo je i ono što je sam Donald Tramp nedavno izneo – pomalo frustrirano, reklo bi se. Govorio je o saveznicima, o desetinama hiljada američkih vojnika raspoređenih širom regiona, i o očekivanju da ti isti partneri uzvrate makar simboličnom podrškom.
Konkretno, reč je bila o minolovcima. Odgovor koji je dobio, prema njegovim rečima, bio je uzdržan, gotovo hladan. „Radije bismo se držali po strani“, prenosi se kao suština tog stava, što je dodatno zakomplikovalo ionako osetljivu situaciju.
U međuvremenu, na terenu – ili preciznije, na moru – odvijaju se potezi koji ne prolaze nezapaženo. Zapadni analitičari ukazuju na to da je Iran dao nalog za intenzivno postavljanje mina u Ormuskom moreuzu, južno od ostrva Larak.
Kao svojevrsna potvrda navodi se promena ruta za tankere i gasovode koji sada prolaze kroz još uži prolaz između Laraka i Kešma, širok svega oko 8,5 kilometara. To su brojevi koji na papiru deluju tehnički, ali u praksi znače ozbiljno sužavanje manevarskog prostora.
Kako piše Cagrad, ako se ovakav trend nastavi, upozoravaju vojni analitičari, preostali plovni koridor mogao bi postati rizičan ne samo za civilni saobraćaj, već i praktično zatvoren za vojne brodove. Drugim rečima, moreuz koji je već decenijama jedna od ključnih tačaka globalne energetike mogao bi se pretvoriti u zonu visokog rizika.
Posebnu težinu ovoj situaciji daje i geografski raspored. Ostrvo Hark, koje američke snage, prema dostupnim informacijama, razmatraju kao potencijalnu metu već neko vreme, nalazi se znatno zapadnije od zone gde se beleži pojačano miniranje.
To sugeriše da potezi Irana kod Laraka nisu samo defanzivni u užem smislu, već deo šire strategije – stvaranje svojevrsne barijere na ulazu u Persijski zaliv. Hark, gde se prerađuje čak 90 procenata izvoznog goriva zemlje, svakako ostaje ključna tačka, ali izgleda da Teheran pokušava da kontroliše i pristup toj infrastrukturi, ne samo samu infrastrukturu.
U vojnom smislu, analitičari ovaj pristup opisuju kao klasičan model A2/AD – zona uskraćivanja pristupa i ograničavanja kretanja protivnika. Sužavanje plovnog puta na pomenutih 8,5 kilometara praktično pretvara svako plovilo u lako uočljivu metu za obalske raketne sisteme i bespilotne čamce koje koristi Revolucionarna garda.
To menja dinamiku – više nije reč samo o kontroli prostora, već o stvaranju uslova u kojima protivnik mora ozbiljno da preispita svaki potez.
U toj složenoj slagalici, Iran očigledno gradi slojevitu odbranu. Spoljni prsten, kako se navodi, ima zadatak da oteža dotok snabdevanja i približavanje nosača aviona, dok unutrašnji štiti ključne izvozne kapacitete.
Za američku stranu, izbor nije naročito širok: ili angažovati minolovce i pokušati da očisti koridor, ili ići na složeniju operaciju koja podrazumeva desant i prethodno gomilanje snaga u zemljama poput Ujedinjenih Arapskih Emirata ili Saudijske Arabije.
Sve to zajedno ostavlja utisak da se situacija polako pomera iz faze otvorenih poruka i demonstracija sile u nešto tišu, ali potencijalno opasniju zonu strateškog nadigravanja.
I dok političke izjave nastavljaju da oblikuju javni narativ, na terenu – ili bolje rečeno na vodi – već se crtaju linije koje bi mogle dugoročno promeniti odnose snaga. Kako će se taj balans dalje razvijati, ostaje pitanje na koje, za sada, niko nema sasvim jasan odgovor.
