Danas je veoma popularno razgovarati i pisati o „trgovinskom ratu“ između Sjedinjenih Država i Kine. Ali da li se zaista vodi? Ili je to, čemu svedočimo, jednostavno sukob političkih i ideoloških sistema: jedan je izuzetno uspešan i optimističan, drugi depresivan, pun mračnog cinizma i nihilizma?
U prošlosti je Zapad proizvodio gotovo sve. Dok su kolonizovali čitavu planetu (treba samo pogledati geografsku kartu između dva svetska rata), Evropa, a kasnije i Sjedinjene Države, Kanada i Australija, stalno su pljačkale sve kontinente bogate prirodnim resursima, držeći stotine miliona ljudskih bića u položaju koji bi se mogao lako opisati kao „prisilni rad“, a često se graniči i sa ropstvom.
[adsenseyu1]
U takvim uslovima, bilo je vrlo lako biti „broj jedan“, vladati bez konkurencije i razbacivati ogromne količine gotovine sa jedinom svrhom indoktrinacije domaćih i prekomorskih „subjekata“ na teme poput „slave“ kapitalizma, kolonijalizma (otvorenog i skrivenog) i zapadnjačke ‘demokratije’.
Bitno je istaći da u nedavnoj prošlosti globalna zapadna diktatura (koja je uključivala i „ekonomski sistem) nekada nije imala apsolutno nikakvu konkurenciju. Sistemi koji su stvoreni da ga izazovu, razbijeni su najbrutalnijim, sadističkim metodama. Treba se samo setiti invazije sa Zapada na mladi Sovjetski Savez, sa posledicama poput genocida i gladi. Ili drugi genocidi u Indokini, koja se borila u ratovima za svoju nezavisnost, prvo protiv Francuske, kasnije protiv Sjedinjenih Država.
Vremena su se promenila. Ali zapadne taktike nisu.
Sada postoji mnogo novih sistema u brojnim delovima sveta. Ovi sistemi, neki komunistički, drugi socijalistički ili čak populistički, spremni su da brane svoje građane i da prirodnim resursima hrane ljude, da ih obrazuju, obezbede dom i leče.
Bez obzira koliko su ovi sistemi popularni kod kuće, Zapad pronalazi načine da ih demonizuje, koristeći svoju dobro uspostavljenu propagandnu mašineriju. Prvo ih oklevetaju, a potom, ako se opiru, direktno likvidiraju.
Kao i ranije, tokom kolonijalne ere, konkurencija nije dozvoljena. Nepokornost se kažnjava smrću.
Naravno, zapadni sistem nije izgrađen samo na izvrsnosti, marljivom radu i kreativnosti. Izgrađen je na strahu, ugnjetavanju i brutalnoj sili. Vekovima je očigledno vladao monopol.
Samo su najsnažnije zemlje, poput Rusije, Kine, Irana, Severne Koreje ili Kube, uspele da prežive, braneći svoje kulture i napredujući u svojoj filozofiji.
Na zapadu, Kina se pokazala kao izuzetno žilav protivnik.
Svojim političkim, ekonomskim i socijalnim sistemom, uspela je da izgradi perspektivno, optimistično i izuzetno produktivno društvo koje gleda u budućnost. Njena naučna istraživanja prednjače. Njena kultura napreduje. Zajedno sa svojim najbližim saveznikom, Rusijom, Kina se odlikuje u mnogim suštinskim oblastima.
To je upravo ono što iritira, čak i zaprepašćuje Zapad.
Decenijama i vekovima Evropa i Sjedinjene Države nisu bile spremne da tolerišu nijednu veću zemlju, koja bi postavila svoj set pravila i ciljeva.
Kina odbija da prihvati diktat iz inostranstva. Sada se čini da je samoj sebi dovoljna, ideološki, politički, ekonomski i intelektualno. Tamo gde nije u potpunosti, može se osloniti na svoje prijatelje i saveznike. Ti saveznici se sve više nalaze izvan zapadne sfere.
Da li se Kina zaista takmiči sa Zapadom? I da i ne. A često i nesvesno.
To je gigant; još uvek najnaseljenija nacija na zemlji. Odlučno gradi svoju socijalističku domovinu (primenjujući model „socijalizma sa kineskim karakteristikama“). Pokušava da izgradi globalni sistem koji ima korenje u hiljadama godina svoje istorije (BRI – Inicijativa za pojaseve i puteve, često nazvana „Novi put svile“).
Njeno visoko talentovano i marljivo, kao i sve više obrazovano stanovništvo, proizvodi brže i često kvalitetnije od zemalja Evrope ili Sjedinjenih Država. Kako se proizvodi, tako se, prirodno, i trguje.
Tu nastaje „problem“. Zapad, posebno Sjedinjene Države, nisu naviknute na zemlju koja stvara u korist svog naroda. Vekovima se ljudima iz Azije, Afrike i Latinske Amerike naređivalo šta i kako da proizvode, gde i za koliko da prodaju.
Naravno, Zapad nikad nikog nije konsultovao. Proizvodi ono što on želi (i njegove korporacije). Prisiljavao je zemlje širom sveta da kupuju njegove proizvode. Ako bi odbili, izvršili bi napad, ili bi njihove krhke vlade (ionako polu-kolonije, svejedno) bile srušene.
Najstrašnija stvar koju Kina radi jeste što proizvodi ono što je dobro za Kinu i njene građane.
[adsenseyu4]
To je, u očima Zapada, neoprostivo!
U tom procesu, Kina se „takmiči“. Ali pošteno: proizvodi mnogo, jeftino i sve kvalitetnije. Isto se može reći i za Rusiju.
Te dve zemlje se ne takmiče zlonamerno. Ako bi se odlučile za to, mogle bi da unište američku ekonomiju, ili možda ekonomiju celog Zapada, u roku od nedelju dana.
Ali oni ni ne razmišljaju o tome.
Međutim, kao što je rečeno, samo naporno raditi, izmišljati nove i bolje proizvode, unapređivati naučna istraživanja i koristiti dobitke za poboljšanje života običnih ljudi predstavlja zločin u Londonu i Vašingtonu.
Zašto? Jer izgleda da su kineski i ruski sistemi mnogo bolji ili, bar, jednostavno, bolji od onih koji vladaju na Zapadu i njegovim kolonijama. I zato što rade za narod, a ne za korporacije ili kolonijalne sile.
A demagozi na Zapadu – u svojim masovnim medijima i univerzitetima – zgroženi su da će se možda, uskoro, svet probuditi i videti stvarnost. Što se zapravo već događa: polako ali sigurno.
Prikazivanje Kine kao zle zemlje, od suštinske je važnosti za hegemoniju Zapada. Za London i Vašington nema ništa tako zastrašujuće kao kombinacija ovih reči: „socijalizam / komunizam, azijski, uspeh“. Zapad izmišlja sve novije i novije „opozicione pokrete“, zatim ih podržava i finansira, samo da bi potom uperio prstom i lajao: „Kina uzvraća udarac i krši ljudska prava“, kada brani sebe i svoje građane . Ova taktika je jasna, kako na severozapadu zemlje, tako i u Hong Kongu.
Nije sve što Kina gradi izvrsno. Evropa i dalje proizvodi bolje automobile, cipele i parfeme, a Sjedinjene Države, bolje avione. Ali napredak koji je Kina zabeležila u poslednje dve decenije je izuzetan.
Najverovatnije, ako ne bude stvarnog rata, Kina će za deset godina na mnogim poljima sustići i nadmašiti Zapad. Uporedo sa Rusijom.
To bi mogla biti odlična vest za ceo svet. Kina deli svoja dostignuća, čak i sa najsiromašnijim zemljama u Africi ili sa Laosom u Aziji.
Jedini problem je što Zapad oseća da mora da vlada. Ne možete mu pomoći: apsolutno je, religiozno uveren da mora da naređuje svakom muškarcu i ženi, u svakom delu sveta.
To je fanatični krpelj. U poslednje vreme svako ko putuje u Evropu ili Sjedinjene Države će posvedočiti: ono što se tamo dešava nije dobro, čak ni za obične građane. Zapadne vlade i korporacije sada pljačkaju čak i svoje građane. Životni standard opada.
Kina, sa samo delićem bogatstva, gradi mnogo egalitarnije društvo, iako to nikada ne biste pomislila, ako ste se isključivo oslanjali na zapadnu statistiku.
Dakle, parole „trgovinskog rata“ su pokušaj da se ubedi lokalna i globalna javnost da je „Kina nepravedna“, da „koristi prednost“ zapada. Predsednik Tramp „brani“ Sjedinjene Države od kineskih „komunista“. Ali što ih više „brani“, siromašniji su. Čudno, zar ne?
Dok Kinezi, Rusi, čak i stanovnici Laosa, „čudom“ postaju sve bogatiji i bogatiji. Oni postaju sve optimističniji.
Decenijama je Zapad propovedao „slobodnu trgovinu“ i konkurenciju. To jest, kada je bio glavni, ili recimo, „jedini klinac u kvartu“.
U ime konkurencije i slobodne trgovine, desetine vlada su srušene, a milioni ljudi ubijeni.
A sada?
Šta bi Kina trebalo da uradi? Iskreno, šta?
Da li bi trebalo da obuzda svoju proizvodnju ili možda zatvori naučne laboratorije? Da li treba da se savetuje sa američkim predsednikom ili možda britanskim premijerom pre nego što donese bilo kakvu suštinsku ekonomsku odluku? Da li bi trebalo da kontroliše kurs RMB, u skladu sa željama ekonomskih kraljeva u Vašingtonu? To bi bilo potpuno smešno s obzirom na to da će (socijalistička / komunistička) Kina uskoro postati najveća ekonomija na svetu, ili možda već jeste.
Postoje svi ti apstraktni razgovori, ali ništa konkretno nije sugerisano. Ili je tako sa razlogom?
Može li biti da Zapad ne želi da poboljša odnose sa Pekingom?
Sedmog septembra 2019. AP je preneo:
Ekonomski savetnik Bele kuće Lari Kudlov upoređivao je u petak trgovinske pregovore s Kinom sa američkim sukobom s Rusijom tokom hladnog rata …
„Ulozi su toliko visoki da moramo to da popravimo, a ako je za to potrebna decenija, neka bude tako“, rekao je.
Kudlov je naglasio da su Sjedinjenim Državama bile potrebne decenije da sa Rusijom postignu željene rezultate. Napomenuo je da je radio u Reganovoj administraciji: „Sećam se da je predsednik Regan vodio sličnu borbu protiv Sovjetskog Saveza.“
Upravo tako! Rat protiv Sovjetskog Saveza teško da je bio rat za ekonomski opstanak Sjedinjenih Država. Bila je to ideološka bitka u kojoj su Sjedinjene Države, nažalost, pobedile jer su koristile i propagandu i ekonomski teror (trka u naoružanju i druga sredstva).
Kina je sledeća na listi, a Bela kuća to ni ne pokušava da sakrije.
Ali Kina je pametna. Počinje da razume pravila igre. I spremna je, u svakom slučaju, da brani sistem koji je gotovo sve njene građane izvukao iz bede, a koji bi jednog dana mogao to da učini i za ostatak sveta završava analizu Andre Viček za NEO.
Webtribune.rs
