Događaji u Siriji će verovano eskalirati u regionalni sukob. USS Donald Cook, koji je već raspoređen na Mediteranu, može isporučiti ograničeni raketni napad na Siriju, ali je malo verovatno da će operacija velikih razmera biti pokrenuta dok udarna grupa nosača (CSG) USS Hari Truman ne stigne za otprilike 10-14 dana.
CSG je napustila domaću bazu u Norfolku 11. aprila. USS Porter može vrlo brzo stići do sirijske obale. USS Laboon i USS Carney, još dva razarača klase Arleigh Burke, kao i podmornice USS Georgia i USS John Warner, nalaze se u neposrednoj blizini da dodaju još udara ako bude data naredba za udar.
[adsenseyu1]
Sastav ove grupe nosača uključuje najmanje pet ratnih brodova (jednu krstaricu i 4 razarača) sposobnih za napade krstarećim raketama protiv kopnenih meta. Svaki američki razarač ili krstarica može nositi preko 50 kopnenih raketa za napad. Može biti i više, u zavisnosti od misije.
USS Georgia je podmornica Ohajo klase (SSGN)koja nosi 154 kopnenih raketa za napad. USS John Warner je podmornica klase Virdžinija koja nosi 12 Tomahvak raketa. Amfibijska udarna grupa USS Iwo Jima može biti raspoređena u Siriji sa Arapskog mora za nekoliko dana.
Velika Britanija, Francuska, i možda neki drugi saveznici NATO-a i Bliskog istoka, uključujući i Izrael, pridružiće se američkoj operaciji u Siriji. Britansko vazduhoplovstvo može delovati sa Kipra. Vazduhoplovni tanker RAF KC2 je već tamo. Razgovori između SAD-a, Velike Britanije i Francuske su u toku. Sirijske oružane snage preduzimaju mere predostrožnosti očekujući udare u bilo kom trenutku.
Američka ambasadorka u UN, Niki Hejli, zvuči kao da je neprekidna operacija, a ne jednokratni udar, gotova stvar. Izaslanik kaže da će Amerika napasti sa ili bez rezolucije UN-a. Čuli su se glasovi koji pozivaju na napad na sirijska komandna i kontrolna mesta, kao i na “političke centre režima,“ uprkos činjenici da bi ruski savetnici mogli biti tamo. To je nešto što američka vojska ranije nije radila.
Pokrenut je predlog da se pozove Član 5 Vašingtonskog sporazuma da bi zadržali Moskvu bez vojnih akcija. Nema stvarnog rata, ali Rusija će se smatrati neprijateljem. Upozorenja Džona Boltona da će proterivanje Islamske Države omogućiti da sirijski predsednik Asad ostane na vlasti, sa netaknutim iranskim uticajem u Iraku, pamte se kao pozivi za akciju. 2015. godine, novoimenovani savetnik za nacionalnu bezbednost je pozvao da se stvori nezavisna sunitska muslimanska država u severoistočnoj Siriji i zapadnom Iraku. On sada ima svoju šansu.
Američka multinacionalna operacija u Siriji je postala dominantna ideja u Vašingtonu. 10. aprila je predsednik Tramp odložio svoju posetu Latinskoj Americi zbog događaja u Siriji. Može se pretpostaviti da je provokacija u Dumi bila izrežirana kako bi naveli predsednika Trampa da još jednom razmotri odluku da povuče snage u korist suočavanja sa Rusijom, Sirijom i Iranom. Oni koji su to uradili, nadali su se da će predsednik Tramp zagristi taj mamac. I zagrizao ga je.
Ne postoji način da se reše Asada osim da započnu međunarodnu invaziju. Globalni položaj Vašingtona je dobio snažan udarac nakon neimpresivnih operacija u Iraku i Avganistanu. Američka intervencija ih je mogla podstaći da su bile uspešne. Amerika bi se predstavila kao branitelj Sirijaca koji su patili od “zverske Asadove diktature.“ Predvođenje međunarodnom koalicijom bi povratilo imidž Amerike kao svetskog lidera. To je način da Vašington bude prijatelj sunitskih muslimana kojima je navodno potrebna zaštita od Teherana.
Invazija na Siriju je način da oslabi uticaj Irana u Iraku. Takva operacija bi zadovoljila ciljeve politike zadržavanja Rusije. Intervencija bi mogla udružiti snage pod vođstvom SAD-a i Tursku u njihovoj želji da zbace Asada. To bi Ankaru udaljilo od Moskve, koja neće svog sirijskog saveznika ostaviti na cedilu. Iz ugla Vašingtona, to su prednosti za podržavanje plana za invaziju.
A sada o manama. Nakon neuspeha u Iraku, Avganistanu, Libiji, gde god, SAD bi još jednom bile upetljane u haotičnu situaciju u regionu. Možda će morati da idu izvan granica Sirije. Na primer, koalicija pod vođstvom SAD-a bi morala da udari Hezbolah u Libanu. Postoji velika šansa da bi SAD i njihovi saveznici bili umešani u još jedan dugotrajan krvavi rat bez konačne pobede na vidiku.
Pretpostavimo da se intervencija završi kao brza, pobednička operacija u čisto vojnom smislu, šta je sa perspektivama dobijanja rata da bi se izgubio mir, kao u Iraku? Vašington će biti odgovoran za ishod izgradnje nacije u zemlji podeljenoj po verskim i etničkim linijama. SAD će biti prekorene zbog neuspeha i optužene za lišavanje Sirije šanse koju im pruža mirovni proces u Astani. Invazija na Siriju znači borbu protiv Irana. Cilj Vašingtona je da ih podstakne na pobunu. Invazija na Siriju bi mogla dovesti do toga da se sav iranski narod ujedini iza režima ajatolaha.
Konačno, invazija na Siriju je veliki rizik jer Rusija neće dokono stajati sa strane ako životi njihovih vojnika tamo budu ugroženi. Mogućnost sukoba će se značajno povećati. Ali ako koalicija pod vođstvom SAD-a primeni dekonfliktne napore, neće biti zadržavanja. Naprotiv, svet će videti da se Moskva ne može ignorisati. I ne ignorišu je. Uprkos svim tenzijama, ruski šef generalštaba će se sastati sa vrhovnim komandantom NATO-a za nekoliko dana. Nema sumnje da će razgovarati o Siriji.
Ako se Iran ujedini i ojača, Rusija ostaje akter na koga će računati, izgradnja nacije ne uspeva, a Asad nastavlja da uzvraća udarac kako bi koalicija pretrpela žrtve, a onda će tu biti samo mane bez prednosti. A to će se desiti u kontekstu neuspeha u Iraku i Avganistanu.
Rizici su previše veliki da bi se postavilo pitanje – zašto bi SAD uopšte trebalo da se uključe u daleki sukob u Siriji? Ni u najluđoj mašti se takva operacija ne može smatrati potezom za unapređenje bezbednosti SAD-a i Zapada i ispunjavanje ciljeva politike “Amerika na prvom mestu.“
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
