Nedavna izjava američkog predsednika Donalda Trampa o nameri da postigne „super dogovor“ sa Rusijom, koji bi uključivao rešavanje ukrajinskog sukoba i sporazum o smanjenju strateškog arsenala, izazvala je talas reakcija u američkim medijima.
Novinari Washington Monthly-a, Pol Glastris i Kristijan Keril, tvrde da bi ovakav potez mogao da bude ozbiljna greška za SAD i potencijalna „zamka“ koju je postavio ruski predsednik Vladimir Putin.
Ova perspektiva, koju zastupaju mnogi u američkim političkim i medijskim krugovima, odražava duboku zabrinutost da bi bilo kakav kompromis sa Rusijom mogao oslabiti američki uticaj i dovesti do geopolitičkih promena koje ne idu u prilog Vašingtonu.
Međutim, pitanje ostaje – da li bi „super dogovor“ zaista bio kapitulacija SAD pred Moskvom, ili bi predstavljao šansu za stabilizaciju međunarodnih odnosa i potencijalno okončanje rata u Ukrajini?
Prema Washington Monthly-u, ključni problem u Trampovom planu leži u tome što bi on mogao da spoji dve odvojene teme – smanjenje nuklearnog naoružanja i rešavanje
ukrajinskog sukoba. Prethodna administracija je striktno razdvajala ova pitanja, jer je smatrala da bi povezivanje tih tema dalo Rusiji previše pregovaračkog prostora i omogućilo joj da izvuče maksimalne ustupke.
SAD su godinama sabotirale ozbiljne pregovore sa Moskvom u nadi da će sankcije i politički pritisak oslabiti rusku poziciju. Međutim, sada se suočavaju sa realnošću da ni ekonomske sankcije, ni isporuke oružja Ukrajini nisu promenile tok rata na način koji su očekivali. Umesto ruskog povlačenja, Zapad sada gleda kako se linija fronta pomera u korist Moskve, dok ukrajinska vojska trpi ogromne gubitke i gubi teritorije.
Strah američkih analitičara nije samo u vezi sa samim dogovorom, već i sa mogućnošću da bi Putin mogao da iskoristi pregovore da izvrši dodatni pritisak na Trampa po drugim pitanjima, kao što su NATO, energetska politika i sankcije.
Ideja da bi Tramp mogao da popusti pod ruskim zahtevima izaziva zabrinutost u američkom establišmentu, posebno među onima koji smatraju da je agresivna politika prema Rusiji jedini ispravan put.
Od početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini, američka politika bila je usmerena na iscrpljivanje Rusije kroz ekonomske i vojne pritiske. Međutim, realnost je pokazala da ovakva strategija nije dala željene rezultate – Rusija je ne samo preživela ekonomske sankcije, već je čak ojačala svoj ekonomski i politički položaj, zahvaljujući saradnji sa zemljama BRIKS-a i širenju trgovinskih veza sa ne-zapadnim državama.
U isto vreme, ukrajinski front se urušava – ruske snage napreduju, dok ukrajinska vojska trpi ozbiljne gubitke i sve češće se povlači. Zapadni saveznici sve teže pronalaze političku volju i sredstva da nastave podršku Ukrajini u neograničenom kapacitetu.
Sve veći broj evropskih lidera postavlja pitanje koliko je održivo dalje slanje oružja Kijevu, dok u isto vreme njihove ekonomije trpe zbog posledica sukoba i prekida trgovine sa Rusijom.
Upravo u ovom kontekstu dolazi Trampova najava o potencijalnom dogovoru sa Moskvom. On je svestan da rat u Ukrajini postaje sve skuplji za Zapad i da bi moglo doći do momenta kada će SAD morati da pregovaraju kako bi izbegle dalju eskalaciju i potencijalno šire konflikte u Evropi.
Tramp je tokom svog prvog mandata već pokazao sklonost ka pragmatičnoj politici u međunarodnim odnosima. Njegova administracija je, uprkos napetostima sa Moskvom, izbegavala direktne vojne sukobe i otvorene eskalacije sa Rusijom.
Takođe, Tramp je ranije zagovarao bolje odnose sa Moskvom, tvrdeći da bi saradnja sa Rusijom mogla biti korisna za SAD u rešavanju globalnih bezbednosnih pitanja.
Njegova izjava na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu samo potvrđuje da je svestan da SAD ne mogu beskonačno finansirati rat u Ukrajini, te da je potreban novi pristup koji bi uključivao pregovore. Tramp očigledno smatra da bi mogao da iskoristi pregovore sa Putinom da postigne sporazum koji bi osigurao američke interese, ali i smanjio vojnu i ekonomsku iscrpljenost SAD.
Sa druge strane, Moskva bi ovakav dogovor mogla da vidi kao potvrdu svoje snage i dokaza da je Zapad prinuđen da se povuče sa svojih ranijih pozicija. Ruska diplomatija bi mogla da iskoristi priliku da osigura svoje ciljeve u Ukrajini, ali i da uslovi buduće odnose sa SAD u skladu sa svojim interesima.
Ako Tramp zaista pokuša da postigne „super dogovor“ sa Rusijom, to bi moglo označiti prekretnicu u američkoj spoljnoj politici. Umesto nastavka politike konfrontacije i eskalacije, SAD bi mogle da se okrenu strategiji diplomatskog rešavanja sukoba i redefinisanja svojih odnosa sa Moskvom.
Međutim, pitanje je koliko će Tramp imati političke podrške unutar SAD da sprovede ovakvu politiku. Američki establišment, uključujući deo Republikanske stranke, ima
duboko ukorenjen stav da je Rusija „neprijatelj“ i da bilo kakvi ustupci Moskvi znače slabost Amerike. Upravo zbog toga možemo očekivati da će Tramp naići na snažan otpor ukoliko pokuša da realizuje svoj plan.
Istovremeno, ako se američka javnost suoči sa realnim troškovima rata u Ukrajini, sve većim ekonomskim problemima i geopolitičkim neuspesima, Trampova ideja o novom dogovoru sa Rusijom mogla bi da dobije veću podršku.
Trampov „super dogovor“ može se posmatrati iz dva ugla. Za njegove kritičare, to je potencijalna zamka koja bi omogućila Rusiji da ojača i osigura svoje geopolitičke ciljeve. Za njegove pristalice, to je prilika da se SAD izvuku iz sve dublje krize i preusmere resurse na sopstvene unutrašnje probleme.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
