Kada je predsednica privremenih prištinskih institucija Vjosa Osmani pre nekoliko dana pozvala na paralelno sprovođenje Briselskog sporazuma i Ohridskog aneksa, odnosno osnivanje ZSO uslovila faktičkim priznanjem nezavisnosti lažne države, Evropska unija, koja je 2013. godine garantovala formiranje Zajednice srpskih opština bez pominjanja takvog „paket aranžmana“ – ostala je nema.
Srbija, kako je to nedavno ocenio potpredsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vulin, nikada ne bi potpisala Briselski sporazum da njime nije garantovano formiranje ZSO sa izvornim nadležnostima i direktnim finansiranjem od strane Srbije.
Ali, 12 godina kasnije – Vjosa, ali i druge njene prištinske kolege, pod različitim izgovorima opravdavaju neispunjavanje sporazumom koji je potpisom EU podignut na nivo međunarodnom. Nekažnjeno nečinjenje Prištine, kako to Vulin vidi, dokaz je da Evropsku uniju vode lažovi, i da su „tako Minskim sporazumom slagali Rusiju“.
Kako je Stano zaboravio neke „sitnice“
Upitan da prokomentariše izjavu Osmanijeve, portparol Evropske unije Peter Stano potvrdio je dvostruku igru EU, odbijajući da direktno kaže da priznanje „Kosova“ nije, i po Briselskom sporazumu ne može biti uslov da se Srbima sa Kosmeta obezbedi samoupravljanje garantovano sporazumom koji su potpisali Beograd, Priština i EU, oličena tada u liku visoke predstavnice za spoljnu politiku Ketrin Ešton.
Stano je samo rekao kako je on EU posrednik i kako se ne bavi priznanjem nezavisnosti, a dodao je i da obe strane imaju obaveze i da su u Ohridu u martu 2023. godine dogovorile kako da ih primene. Neće, kaže, da učestvuju u prebacivanju krivice s jedne na drugu stranu, jer obe strane imaju mnogo toga da ispune.
„Na primer, za Kosovo je urgentni prioritet da osnuje Zajednicu srpskih opština. To je davno preuzeta obaveza Kosova koju ne ispunjava uprkos pozivima iz EU, američkih partnera i drugih. Srbija takođe mora da počne da ispunjava svoje obaveze, i dalje postoje deficiti na srpskoj strani kada je reč o pitanjima koja proizilaze iz sporazuma. Suština je da obe strane, umesto da se međusobno okrivljuju i otvaraju nova pitanja – treba da se fokusiraju na primenu onoga što su dogovorile u Ohridu u martu 2023“, kaže Peter Stano, očigledno zaboravljajući neke „sitnice“.
Na primer – iako je pod tačkom sedam Ohridskog sporazuma (uz druge tačke koje podrazumevaju defakto priznanje) kao obaveza Prištine stavljeno i osnivanje ZSO – to ne znači da Priština i godinama ranije nije imala istu obavezu. Briselski sporazum potpisan je još 2013. i dalje je na snazi.
Za razliku od tog dokumenta, Ohridski sporazum sa spiskom lepih želja prištinskog rukovodstva, Srbija nikada nije parafirala. EU, međutim, očigledno je iz nemušte Stanove izjave, nije voljna da razbija iluzije Prištine i potura Ohridski sporazum, umesto Briselskog koji je, Srbija, kako to već reče Vulin, potpisala u dobroj veri, oslanjajući se na njihove garancije.
A to što Evropska unija za čitavih 12 godina ne samo da nije uspela da primora Prištinu da ispuni svoje obaveze i formira ZSO, već je i sporni Ohridski sporazum unela u pregovarački okvir za ulazak u EU – ukazuje da su „neutralni posrednici u dijalogu“ još u vreme kada je Ešton potpisivala ovaj dokument u Briselu – planirali da nas prevare.
Njihovo ćutanje na jasne najave Osmanijeve da od ZSO nema ništa ako Srbija ne prihvati ucenu – dodatno potvrđuje takve namere.
Bez Briselskog sporazuma nema dijaloga
„Ohridski sporazum podrazumeva defakto priznanje što je za Srbiju neprihvatljivo i Srbija je u vezi sa tim iznela rezerve, pa bilo kakvo pozivanje na to i podvlačenje nekih paralela apsolutno nema nikakvu osnovu i ne doprinosi nastavku dijaloga. To o čemu gospođa Vjosa Osmani govori je maksimalistički pristup prištinskih vlasti zbog koga je dijalog i mrtav i to nije ništa novo“, ističe diplomata Zoran Milivojević.
Briselski sporazum iz 2013. godine je kako on podvlači, i dalje važeći i „prethodno pitanje kad je reč o ZSO“. To je garancija za srpski narod od koje Beograd neće odustati, a, kako naglašava naš sagovornik, ako se Briselski sporazum sa tom obavezom za Prištinu ne primeni – nema dijaloga.
„Nema govora o defakto priznanju. Tačka 2 i 4 Ohridskog sporazuma su za Beograd neprihvatljive i tu nema šta da se priča. Šta će biti dalje ne zavisi od Srbije i videćemo šta će nova administracija EU učiniti i koga će Kaja Kalas imenovati, odnosno kako će se EU postaviti“, naglašava naš sagovornik.
Iskrenost i objektivnost EU prema Srbiji drugo je pitanje – a odgovor nam je jasan.
„EU je još za vreme Lajčaka izgubila status neutralnosti i tako i povredila rezoluciju UN po kojoj je dobila mandat da posreduje u dijalogu. Sa Ohridskim sporazumom je EU izašla iz neutralnog statusa i njihovo zalaganje za taj sporazum je definitivna potvrda da tu nema neutralnosti“, zaključuje Milivojević.
Sporazum jeste „nesrećan“ ali ne pominje priznanje
Politički analitičar Đorđe Vukadinović takođe ističe da „koliko god bio štetan za Srbiju, Briselski sporazum ne sadrži to o čemu Vjosa priča“.
„Mora se priznati da se Vjosa Osmani izdvaja iz mora sličnih brutalnošću, beskrupuloznošću i otvorenošću kojom traži od Srbije i međunarodne zajednice ono što nigde ne stoji u inače nesrećnom Briselskom sporazumu.
Njene tvrdnje su potvrda da se na Prištinu vrši pritisak iz zapadnih prestonica, koji iako nije veliki, pa ni srazmeran odgovornosti Prištine za kršenje Briselskog i niza drugih sporazuma, ipak jeste pritisak koji prištinska javnost oseća jer je navikla da uvek bude tetošena“, ističe sagovornik RT Balkan.
Vjosa Osmani ovakvim izjavama „samo pokušava da od zapadnih političkih krugova iskamči još neki ustupak“.
„Očigledan je bezobrazluk kako nje, tako i Prištine, uopšte da nameću svoju sliku Briselskog sporazuma, koji, iako nesumnjivo neustavan, štetan i nepovoljan po Beograd i Srbiju i naše nacionalne interese. Ne traži čak ni neformalno, a kamoli formalno priznanje“, naglašava Vukadinović.
Pozicija Prištine njemu nije iznenađujuća ali je veliko pitanje, kaže, kako će Brisel i Beograd reagovati na decenijsko nesprovođenje obaveza.
„Mislim da Priština od Brisela neće dobiti više od blagog majčinskog prekora, a do neke promene bi moglo da dođe samo u zavisnosti od američkih izbora. Ako bi pobedio Tramp, Priština bi nastupala manje bahato, a oni najdrastičniji i najbezobrazniji postupci bi bili ograničeni. Ipak, da se razumemo, cilj svake američke administracije nesumnjivo jeste nezavisnost Kosova, samo će razlika biti u brutalnosti Prištine“, jasan je Vukadinović.
Ključno je, međutim, kako će dalje „igrati“ Beograd – odnosno „šta Beograd može, hoće i sme da učini“.
„Iako je Beograd limitiran spoljnopolitičkom situacijom, nedopustivo je kolebanje i niz popuštanja i ustupaka koji ohrabruju Prištinu. Stav Srbije oko višegodišnjeg zavlačenja po pitanju ZSO je nezadovoljavajući. Gotovo sve je predato u nadležnost Kosova, što njih ne samo da nije zadovoljilo, nego im je samo povećalo apetite“, zaključuje Vukadinović, navodeći da ostaje da se vidi da li će ovakav stav prištine ipak iznuditi neku reakciju Beograda.
(RT)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
