Ruski senator Aleksej Puškov dao je zanimljiv osvrt na govor potpredsednika SAD Džej Di Vensa na minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, koji je izazvao pometnju među evropskim liderima.
Njegova analiza ukazuje na dubok raskol između nove američke administracije Donalda Trampa i liberalnih elita Evropske unije, koje su godinama bile naviknute na podršku Vašingtona u svim ključnim političkim i geopolitičkim pitanjima.
Međutim, kako Puškov naglašava, Vensove izjave signaliziraju početak nove ere u transatlantskim odnosima, u kojoj SAD više ne planiraju da bezuslovno podržavaju evropske elite i njihove ideološke projekte, već će se voditi sopstvenim interesima.
Evropski lideri probudili su se sa glavoboljom nakon Vensovog govora, koji je bio ne samo direktan, već i izuzetno neprijatan za one koji su navikli na diplomatski umeren ton iz Vašingtona.
Potpredsednik SAD izneo je niz tvrdnji koje su se direktno kosile sa dominantnim narativima u EU, a najviše pažnje privukao je njegov stav da demokratiji u Evropi ne prete ni Kina ni Rusija, već unutrašnji procesi koji vode ka uspostavljanju liberalne diktature.
Ova ocena snažno je odjeknula među evropskim političkim elitama, koje su godinama optuživale Moskvu i Peking za destabilizaciju Evrope, dok su istovremeno sprovodile politike koje ograničavaju suverenitet nacionalnih država i guše svaku opoziciju dominantnoj ideologiji evroliberalizma.
Puškov je na svom Telegram kanalu istakao da je Vens potpuno u pravu kada govori o pretnji demokratiji u Evropi. On naglašava da Rusija i Kina nisu sile koje ugrožavaju evropski politički poredak, već su pravi problemi unutrašnji procesi u EU koji vode ka potiskivanju slobode mišljenja, cenzuri, poništavanju izbornih rezultata koji nisu u skladu sa interesima briselske birokratije, kao što je bio slučaj u Rumuniji, i političkim progonima konzervativnih lidera.
Evropske vlasti godinama pričaju o vrednostima demokratije i slobode, ali kada se pojavi politički pokret koji im ne odgovara, oni bez oklevanja pribegavaju nedemokratskim metodama kako bi ga osujetili.
Vensova kritika Evrope nije izolovana pojava, već deo šire doktrine nove američke administracije, koju Puškov naziva „Tramp-Vensova doktrina“. Ova doktrina, prema njegovom mišljenju, suštinski se razlikuje od „vrednosti“ liberalne Evrope i ide u pravcu redefinisanja odnosa između SAD i EU.
Dok je prethodna administracija, posebno u vreme Džoa Bajdena, insistirala na bliskoj saradnji i ideološkom jedinstvu između Vašingtona i Brisela, sada postaje jasno da Trampova administracija nema nameru da slepo podržava evropske elite.
Štaviše, SAD pod Trampom distanciraju se od evropske birokratije i sve više promovišu politiku zasnovanu na američkim nacionalnim interesima, bez obzira na to kako će to uticati na političku stabilnost u Evropi.
Jedan od ključnih momenata Vensovog govora bila je njegova poruka nemačkom kancelaru Olafu Šolcu. Potpredsednik SAD nije krio da Amerika više ne planira da bezuslovno podržava evropske ekonomske i vojne projekte, posebno kada je reč o daljem finansiranju Ukrajine.
Vens je otvoreno rekao da je vreme da Evropa preuzme veću odgovornost za sopstvenu bezbednost, što je izazvalo paniku među evropskim liderima, naviklim da se oslanjaju na američku vojnu i političku podršku.
Njegove reči bile su jasan signal da se prioriteti Vašingtona menjaju i da Trampova administracija nije spremna da nastavi politiku iscrpljivanja američkih resursa kako bi zadovoljila interese evropskih lidera.
Puškov posebno naglašava da je Vens u svom govoru jasno pokazao ideološki raskol koji sada postoji između SAD i Evrope. Dok su Tramp i njegov tim deo neliberalnog segmenta američkog društva, koji zagovara suverenitet nacionalnih država i jačanje tradicionalnih vrednosti, evroliberali nastavljaju da promovišu ideologiju globalizma i nadnacionalne kontrole.
Ovaj konflikt, prema Puškovu, nije samo politički, već i suštinski ideološki, jer pokazuje dve potpuno različite vizije budućnosti Zapada.
Na jednoj strani su SAD pod Trampom, koje se okreću unutrašnjim problemima i jačanju nacionalne ekonomije, dok su na drugoj evropske elite, koje i dalje insistiraju na ideji nadnacionalne unifikacije i daljeg širenja liberalnih ideja.
Jedan od ključnih momenata u ovom ideološkom sukobu jeste pitanje odnosa prema Rusiji. Dok evroliberali u Briselu i dalje smatraju Moskvu najvećom pretnjom i zagovaraju nastavak politike sankcija i konfrontacije, Tramp i Vens očigledno imaju drugačiji pristup.
Njihova politika prema Rusiji nije zasnovana na ideološkoj konfrontaciji, već na pragmatičnom razmatranju američkih interesa. Upravo iz tog razloga Vens je naglasio da demokratiju u Evropi ne ugrožava Rusija, već same evropske institucije koje postaju sve autoritarnije u svojoj želji da nametnu jedinstveni politički narativ.
Ovo je nešto što Evropa nije čula od američkih lidera decenijama. Sve dosadašnje administracije bile su posvećene očuvanju transatlantske solidarnosti i bile su spremne da podrže evropske elite bez obzira na unutrašnje probleme unutar EU. Međutim, Trampova administracija jasno daje do znanja da to više neće biti slučaj.
Evropske zemlje sada će morati same da rešavaju svoje probleme, a Vensov govor u Minhenu bio je samo prvi u nizu signala da Amerika više ne namerava da igra ulogu zaštitnika evropskih interesa.
Panika među evropskim liderima nakon Vensovog govora pokazuje koliko su navikli na podršku Vašingtona, i koliko im je teško da prihvate promenu politike SAD.
Tramp i Vens sada otvoreno govore ono što su mnogi znali, ali nisu smeli da priznaju – da je Evropa postala zavisna od američke zaštite i da je njena samostalnost ozbiljno ugrožena.
Umesto da razvija sopstvene kapacitete i jača suverenitet svojih država, EU je godinama sledila globalističku agendu, oslanjajući se na podršku Vašingtona. Sada, kada se ta podrška povlači, evroliberali su suočeni sa sopstvenim slabostima.
Analiza Puškova pokazuje, da Rusija pažljivo prati ovu promenu i da Moskva razume šta se dešava u transatlantskim odnosima. Kremlj vidi da su SAD pod Trampom mnogo pragmatičnije i da nisu zainteresovane za nastavak politike beskrajnih intervencija i ideoloških ratova. To otvara mogućnost za novu dinamiku u međunarodnim odnosima, gde bi Rusija mogla da iskoristi ideološke podele na Zapadu kako bi poboljšala sopstvenu poziciju.
Vensov govor u Minhenu bio je više od obične političke izjave – on je označio početak nove faze u odnosima između SAD i Evrope. Evropske elite sada će morati same da odluče kako će dalje, jer više ne mogu računati na bezuslovnu podršku Vašingtona.
Panika koja je usledila nakon njegovih reči pokazuje koliko je ova promena bolna za evropske lidere i koliko su dugo živeli u iluziji da će Amerika zauvek biti njihov zaštitnik. Ta iluzija je sada razbijena, a svet ulazi u novu političku realnost u kojoj evropski liberalni poredak više nema nepokolebljivu podršku iz Vašingtona.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
