Milova montenegrinska nacija piše najnovije poglavlje svoje ’slavne’ istorije: Vlada Crne Gore, naime, donela je odluku da na severoistoku zemlje, na planini Sinjajevini, sagradi NATO bazu.
Očigledno su Crnogorci ljubomorni na Šiptare zbog njihovog ’povlašćenog’ statusa kod Amera (simbolizovanog, između ostalog, ’velelepnom bazom Bondstil), pa bi hteli da priđu mesto bliže u redu za glancanje američkih čizama. Teško.
[adsenseyu1]
Albanci za Belu kuću imaju mnogo veću upotrebnu vrednost jer su deset puta brojniji, drže mnogo veću teritoriju i sposobni su i voljni da na jedan mig iz Vašingtona izazovu haos u bilo kom trenutku u svakom delu Balkana koji su ucrtali u kartu tzv. Velike Albanije, koja obuhvata i pola male Crne Gore.
U ovom trenutku Ameri i NATO ’štite’ Mila i njegovu privatnu državu, ali svako ko se preterano oslanja na dugoročnu američku zaštitu morao bi da zna da mu statistika baš i ne ide u prilog.
Ameri su gotovo sve svoje saveznike u nekom trenutku pustili niz vodu, pobili, uništili im i zemlje i narod, često i bez nekog posebnog razloga, osim što su procenili da više nisu preko potrebni u strategiji zaštite ”američkih nacionalnih interesa”.
Poslednji primer u nizu su Kurdi kojima su u Siriji obećali državu pa ih prepustili uništenju Erdoganovim trupama.
[adsenseyu4]
Isto bi moglo da se dogodi i mladoj montenegrinskoj ’naciji’, i dovede je u ogromne probleme iz jednog prostog razloga. To je ’nacija’ bez istorije i kontinuiteta, bez identiteta i suštine, napravljena na brzinu od strane jednog kriminalnog režima za jednokratnu upotrebu i sa jednim jedinim ciljem – učvršćivanjem američke dominacije na Balkanu putem razbijanja srpskog etničkog prostora.
Takav ’narod’ danas-sutra u nekoj vanrednoj situaciji ne bi znao ni šta treba da brani da ga neko napadne, jer se odrekao svega što jeste u zamenu za neke režimske povlastice, a to baš i ne bi bilo adekvatno ”pogonsko gorivo” u, recimo, nekom eventualnom ratu sa Albancima.
Sa druge strane, Šiptari znaju dobro i ko su i šta su. Imaju cilj i taj cilj je velika Albanija. Dobar broj njih je za ostvarenje te utopijske fantazije spreman i da pogine. A šta imaju Montenegrini?
Državni posao koji im je dao Milo u zamenu za odricanje od srpstva i prihvatanje njegove instant nacije. Hipotetički, da se dogodi neki sukob širih razmera, više ne bi bilo ni posla, ni šverca, ni privatne države, a ni Mila, i šta bi im ostalo onda? Istorija, tradicija, crkva, kultura i identitet sigurno ne bi, jer su se toga svojevoljno odrekli, a ono što su brzopotezno usvojili kao substituciju ne bi moglo nikog da motiviše ni da pretrči 100 metara, a kamoli da krene u rat i žrtvuje svoj život. Ostalo bi im upravo ono što su sami odabrali i što zaslužuju – Ništa.
Jelena Vukoičić, Fejsbuk, objavio Vidovdan
