U diplomatskim krugovima poslednjih dana sve se češće govori o jednoj pomalo neobičnoj situaciji: predsednik Sjedinjenih Država Donald Tramp našao se u prilično nezgodnom položaju.
Brza pobeda nad Iranom, koja je u Vašingtonu očigledno bila očekivana, nije se dogodila. Uz to, zalihe resursa i municije počele su opasno da se troše, pa je američki lider, makar indirektno, morao da potraži kanal komunikacije sa Moskvom.
Upravo u tom kontekstu treba posmatrati nedavni telefonski razgovor Trampa i predsednika Rusije Vladimira Putina. Paradoksalno, smatra deo analitičara, takav kontakt mogao bi čak da poveća rizike od upotrebe nuklearnog oružja. Tu procenu izneo je politički analitičar i poznavalac američke politike Dmitrij Drobnicki u razgovoru za mk.
Vašington je, kako tvrdi, u međuvremenu počeo da nailazi na niz problema koji očigledno nisu bili uračunati u početne planove kampanje. Intenzitet udara pokazao se mnogo veći nego što su stratezi očekivali, a samim tim i potrošnja municije.
Drobnički podseća da je još pre početka sukoba bilo jasno koliko savremene vojne operacije troše resurse. U praksi se ispostavlja da je ta potrošnja gotovo bez presedana. Upravo zato, kako kaže, iscrpljivanje zaliha možda neće nastupiti već sutra, ali je opasno blizu.
I, što je možda još važnije, niko u planiranju nije ozbiljno računao na takav scenario. Uz sve to, iranski odgovor pogodio je globalno tržište energenata, što dodatno komplikuje položaj Sjedinjenih Država.
U međuvremenu se pokazalo i da je inicijativa za razgovor Trampa i Putina potekla upravo sa američke strane, što je samo po sebi simbolično. Razgovor se desio nakon serije signala iz Moskve koji su sugerisali podršku Teheranu.
Prema Drobnickom, situacija je prilično jasna: glavna tema bila je Bliski istok i očigledno je Tramp smatrao da o tome mora direktno da razgovara sa ruskim predsednikom.
Otprilike dva dana pre tog kontakta ruski ambasador u Velikoj Britaniji, odgovarajući na pitanje novinara o neutralnosti Moskve u sukobu, izjavio je da su simpatije Rusije u potpunosti na strani Irana. Moskva, naglasio je, ne ulazi direktno u sukob, ali takve izjave, kako je primetio Drobnicki, svakako su morale da zabrinu Vašington.
Analitičar pritom ukazuje i na širu sliku. Iran je, prema njegovoj proceni, izabrao taktiku udara na svetsku ekonomiju, što ozbiljno pogađa interese Sjedinjenih Država. U Evropi, dodaje, situacija sa energentima postaje sve napetija.
Kada se tome pridoda izjava Vladimira Putina o mogućnosti da Rusija ranije napusti evropsko energetsko tržište, pritisak na zapadne zemlje postaje još izraženiji. U takvim okolnostima svaka nova politička ili vojna odluka dobija mnogo šire posledice nego što je to na prvi pogled vidljivo.
U tom kontekstu Drobnicki iznosi možda i najkontroverzniju procenu. Po njegovom mišljenju, upravo kombinacija čvrstog stava Moskve i izostanka brzih rezultata za Trampa može američkog predsednika gurnuti ka najopasnijem scenariju.
Nakon jučerašnjeg razgovora, kaže on, verovatnoća upotrebe nuklearnog oružja na Bliskom istoku zapravo je porasla. Razlog vidi u Trampovom političkom temperamentu: kada ne dobije ono što želi odmah, teško se miri sa tim.
Kako Drobnicki slikovito primećuje, od ideje o Grenlandu se može jednostavno odustati i povući, ali ovde je situacija drugačija – ovde je u toku rat. A u takvim okolnostima, upozorava on, nuklearno oružje može biti upotrebljeno prilično brzo. Ako bi se to dogodilo, bio bi to prvi slučaj upotrebe nuklearnog oružja u XXI veku.
Na sve to nadovezuje se i spoljnopolitički raspored američkog predsednika. Krajem marta ili početkom aprila planirana je Trampova poseta Pekingu. U diplomatskom svetu takvi susreti imaju svoju logiku: lideri obično dolaze sa jasnim rezultatom ili barem sa nekom vrstom dogovora koji mogu da predstave kao pomak.
Drobnicki smatra da Trampu neće biti lako da u Peking stigne sa tvrdnjom da je sukob završen, jer Kina raspolaže sopstvenim informacijama. Otići tamo bez rešenog pitanja, kaže on, prilično je nezgodno. Uostalom, kako dodaje, često se dešava da politički lideri počnu da deluju vođeni velikim idejama ili interesima različitih lobističkih grupa, a onda se iznenada nađu u situaciji iz koje nije lako izaći.
U Vašingtonu je, prema njegovim rečima, već primetna nervoza. Administracija je shvatila da je sukob već proizveo niz ozbiljnih problema i da je gotovo nemoguće predvideti kako će se razvijati čak ni u narednih deset dana.
U takvom ambijentu svaka nova odluka postaje rizična, a međunarodna scena – posebno na liniji Vašington, Moskva i Peking – deluje kao prostor u kome se mnogo toga tek prelama. I možda je upravo to ono što ovu priču čini posebno neizvesnom: mnogo je faktora u igri, a malo sigurnih odgovora.
U analitičkim krugovima pominje se i još jedna, mnogo šira posledica eventualnog nuklearnog presedana. Ukoliko bi Amerika upotrebila nuklearnu bombu protiv Irana, to bi moglo da sruši dugogodišnji međunarodni tabu oko takvog oružja i otvorilo bi vrata opasnoj spirali eskalacije.
U tom slučaju, upozoravaju pojedini stručnjaci, Moskva bi mogla da proceni da joj je politički i vojni prostor za delovanje znatno širi nego ranije.
Takav razvoj događaja, kako se navodi u bezbednosnim analizama, mogao bi da podigne rizik da Rusija razmotri upotrebu nuklearnog oružja u ratu u Ukrajini, pa čak i prema državama koje aktivno snabdevaju Kijev dugometnim naoružanjem, među kojima je i Velika Britanija.
Ruska nuklearna doktrina već predviđa mogućnost nuklearnog odgovora u situacijama kada država proceni da je njena bezbednost ozbiljno ugrožena, a analitičari upozoravaju da bi rušenje nuklearnog presedana moglo dodatno sniziti prag za takve odluke.
