U trenutku kada američki mediji počinju da pišu o hitnoj potrazi za dodatnim resursima za nastavak sukoba sa Iranom, sve je više pitanja o tome kako je situacija uopšte došla do ove tačke.
Upravo takvu sliku nedavno je opisao vojni analitičar i politikolog Ivan Konovalov, kandidat istorijskih nauka, koji je u programu Radija „Komsomoljska pravda“ komentarisao navode lista Politico da Sjedinjene Države ubrzano traže nove kapacitete kako bi održale operaciju.
Konovalov upozorava da je trenutna situacija daleko složenija nego što izgleda na prvi pogled. Motivacija učesnika, kako kaže, nije uvek jasna. Ipak, postoji jedan akter čiji su ciljevi prilično očigledni.
Prema njegovom tumačenju, Izrael je od početka bio zainteresovan za ovakvu operaciju i na kraju je uspeo da je pokrene. Istovremeno, činjenica da su Sjedinjene Države uvučene u taj proces, tvrdi Konovalov, zvanični Vašington nikada neće otvoreno priznati. Upravo tu, smatra on, nastaje problem za američkog predsednika.
„Tramp se našao u svojevrsnoj zamci“, objašnjava analitičar. U političkom kalendaru Sjedinjenih Država približavaju se važni datumi. Uoči primarnih izbora, dok se zemlja sprema da 4. jula obeleži 250 godina postojanja, predsednik ulazi u period koji zahteva stabilan politički rejting. Međutim, razvoj događaja na Bliskom istoku, smatra Konovalov, teško da će doprineti njegovom rastu.
Tu se, po njegovim rečima, pojavljuje ključno pitanje: da li je Tramp u ovoj situaciji glavni pokretač ili zapravo prati tok događaja koji su pokrenuli drugi. Ako je uloga američkog predsednika više reaktivna nego inicijatorska, onda to otvara i druga pitanja – pre svega o tome koliko je Pentagon bio spreman za operaciju.
Konovalov smatra da su američki planeri verovatno računali na brz scenario. Ideja je, kako kaže, bila da se operacija završi za dve nedelje. Takav pristup oslanjao se na pretpostavku da će sukob imati ograničen karakter i da će brzo izgubiti intenzitet.
Ali situacija se razvila drugačije. Iran je odgovorio. I to snažnije nego što su mnogi u Vašingtonu očekivali. Prema Konovalovu, američka strana očigledno nije računala na to da će Teheran podići ulog i pokazati političku odlučnost.
Analitičar podseća na takozvani dvanaestodnevni sukob iz prošlosti, kada su dve strane razmenile udare, nakon čega su obe proglasile pobedu. U stvarnosti, tvrdi on, tada niko nije postigao konkretan rezultat. U Pentagonu su, verovatno, očekivali sličan scenario i ovog puta.
Međutim, sada su se stvari razvile drugačije. Iran je uzvratio udarima po američkim bazama. Deo američke vojne infrastrukture je oštećen, a poginuli su i američki vojnici. To je, prema Konovalovu, moment koji menja dinamiku čitavog sukoba.
U takvoj situaciji pojavljuje se novo pitanje: kako dalje reagovati. Po njegovom mišljenju, upravo taj element nije bio dovoljno razrađen u početnim planovima. Zbog toga sada postoji velika verovatnoća da će se sukob produžiti.
Istovremeno su iz američkih izvora počele da stižu informacije da je iranska strana navodno signalizirala spremnost za pregovore. Ipak, Konovalov upozorava da i ta informacija zahteva oprez.
On postavlja pitanje ko je zapravo plasirao takvu tvrdnju. Da li je reč o američkom pokušaju da se stvori utisak kako protivnik traži izlaz iz situacije, što je, prema njegovim rečima, stil koji se često povezuje sa Trampovim političkim nastupima. Ili je možda u pitanju signal iz Vašingtona da je situacija složenija nego što se javno priznaje, pa se pregovori nameću kao moguća opcija.
U svakom slučaju, procena analitičara je da obe strane veruju kako imaju dovoljno resursa da izdrže pritisak i nadjačaju protivnika. Ali taj vremenski okvir, upozorava on, verovatno nije dug.
Konovalov procenjuje da ni Iran ni Sjedinjene Države nemaju zalihe koje bi omogućile dugotrajan sukob visokog intenziteta. Po njegovom mišljenju, maksimalni period tokom kojeg bi obe strane mogle održavati sadašnji tempo operacija je između jednog i jednog i po meseca.
Situacija je, kako dodaje, još složenija za Izrael. Njegove zalihe su ograničenije, a dodatni problem predstavlja činjenica da se paralelno ponovo aktivira i libanski front. Konovalov primećuje da je taj front, u velikoj meri, otvoren upravo potezima izraelske strane.
U takvim okolnostima, kaže on, sama činjenica pobede prestaje da bude ključna. Mnogo je važnije ko će prvi proglasiti pobedu. To je, prema njegovim rečima, osnovni zakon informacionog sukoba.
Upravo na toj logici, smatra analitičar, verovatno počiva i trenutna strategija. Već se, kaže, na Zapadu mogu čuti glasovi koji predlažu da se pobeda proglasi već sada. Kao argument navodi se činjenica da je eliminisan vrh iranskog rukovodstva i da je naneta šteta infrastrukturi.
Ipak, postoji element koji brine koaliciju Izrael–Sjedinjene Države. Iran uzvraća. To, prema Konovalovu, menja dosadašnji obrazac.
Ranije je Teheran odgovarao oprezno i u ograničenom obimu. Sada, tvrdi on, situacija izgleda drugačije. Ulog je podignut, a udari se usmeravaju na sve ciljeve koji su dostupni.
U takvom okruženju, gde se vojni, politički i informacioni aspekti prepliću, teško je precizno proceniti kako će se događaji razvijati. Jedno je, međutim, sigurno: borba za tumačenje ishoda već je počela. A u modernim sukobima često se ispostavi da narativ o pobedi ponekad ima gotovo jednaku težinu kao i sama realnost na terenu.
