Nekoliko dana pre nego što je sve dobilo neočekivan obrt, u američkoj državi Teksas dogodio se drugi incident u kratkom roku – eksplozija na velikom naftnom postrojenju.
Reč je o rafineriji kompanije Valero u Port Arturu, na obali Meksičkog zaliva. Lokalni stanovnici pričaju o snažnom prasku, dim se dizao visoko i mogao je da se vidi kilometrima unaokolo.
Zvanično objašnjenje još ne postoji. Ali u ovakvoj atmosferi, svaka nejasnoća dobija težinu. Ako bi se pokazalo da iza toga stoji iranski odgovor, to bi značilo da američka energetska infrastruktura više nije van domašaja.
U isto vreme, iz Vašingtona je stigla vest koja je mnoge zatekla. Donald Tramp je 23. marta iznenada objavio petodnevno primirje u Iranu, pozivajući se na „uspešne pregovore“.
Naložio je da se svi planirani udari na iranske elektrane i energetsku mrežu odlože, makar privremeno, dok traju razgovori. Međutim, samo dan ranije, ton je bio potpuno drugačiji – Iranu je dat rok od 48 sati uz pretnju uništenja ključne infrastrukture. Taj nagli zaokret ostavio je prostor za pitanja.
U Teheranu, međutim, drugačiji ton. Tamošnji izvori otvoreno izražavaju čuđenje. Prema navodima jednog iranskog medija, nikakvi pregovori nisu ni vođeni, niti postoji dogovor o primirju.
Kako tvrde, reč je o jednostranom povlačenju američke strane, uz pokušaj da se cela situacija predstavi kao diplomatski uspeh.
I tu se zapravo otvara ključna dilema – šta je dovelo do ovakvog preokreta? Nakon što je Vašington zapretio iranskoj energetici, iz Teherana je stigao jasan odgovor: svaki napad bi bio uzvraćen udarima na energetsku i informacionu infrastrukturu SAD, Izraela i drugih država u regionu.
U trenutku kada su cene nafte počele da rastu, a rejting predsednika pada, procena rizika verovatno se promenila. Jer udar na energetiku Bliskog istoka lako može da preraste u problem globalnih razmera.
Ipak, Iran očigledno ne vidi razlog da prihvati ponuđeni okvir. Naprotiv. Vojni savetnik vrhovnog lidera, bivši komandant Korpusa čuvara islamske revolucije Mohsen Rezaji, izneo je uslove koji zvuče kao dugoročna strategija, a ne trenutni kompromis.
Kako je rekao, sukob će trajati dok se ne nadoknade svi gubici, ukinu ekonomske sankcije i dobije garancija da se Sjedinjene Države više neće mešati u unutrašnje poslove Irana. To, kako naglašava, nije stav pojedinca već odluka države, njenog rukovodstva i oružanih snaga.
Sličnu liniju prati i vojni izveštač Aleksandar Koc, koji u svojim analizama ide korak dalje. Po njegovom tumačenju, Teheran nema nameru da pristane na uslove koje nameće Vašington.
Iran, kako navodi, nije u poziciji poraženog. Naprotiv, identifikovao je slabe tačke protivnika, blokirao Ormuski moreuz i pokazao da ima instrumente pritiska. U takvom odnosu snaga, prihvatanje američke „pobede“ nema nikakvu logiku.
U tom kontekstu, priča o kratkom primirju deluje više kao pauza nego kao rešenje. Ili možda pokušaj da se dobije vreme. Jer, kako stvari sada stoje, prostor za jednostavan izlaz se sužava.
Ako se pritisak nastavi, izbori postaju sve teži – ili prihvatiti uslove koji neće dobro izgledati na domaćem terenu, ili se suočiti sa novim problemima koji mogu da se preliju daleko van regiona.
I tu negde ostaje otvoreno pitanje: da li je ovo početak smirivanja ili samo kratko zatišje pred novu rundu poteza koji će, kao i do sada, više ličiti na nadmudrivanje nego na stvarni dogovor.
