U diplomatskim krugovima, gde se svaka reč meri i gde nijanse često znače više od direktnih poruka, poslednja izjava iz Pekinga nije prošla nezapaženo.
Portparolka kineskog Ministarstva spoljnih poslova, Mao Ning, poručila je da će Kina nastaviti da podržava Kubu „na svoj način“, uz jasan poziv Vašingtonu da ukine sve oblike sankcija prema toj zemlji. Formulacija pažljivo birana, ali poruka prilično jasna.
Istovremeno, zanimljivo je kako se u celu priču uklapa izjava predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa, koji je rekao da se ne protivi isporukama ruske nafte Kubi iz humanitarnih razloga.
To je, u diplomatskom jeziku, gotovo priznanje realnosti na terenu. Jer, dok se političke poruke razmenjuju, tankeri već pristaju u luke.
Tako je ruski tanker „Anatolij Kolodkin“ stigao u kubansku luku Matansas, noseći čak 730.000 tona sirove nafte. Brojka koja nije simbolična, već konkretna i teška.
I, kako se čini, nije slučajna. U trenutku kada mnoge zemlje pažljivo vagaju svoje poteze zbog pritisaka iz Vašingtona, Rusija se nameće kao jedina koja otvoreno nastavlja isporuke, bez previše obaziranja na moguće posledice.
U Pekingu, međutim, ton ostaje drugačiji. Mao Ning je naglasila da Kina dosledno podržava teritorijalni integritet svih država i da čvrsto stoji uz Kubu u odbrani njenog suvereniteta.
Takođe je ponovila protivljenje bilo kakvom stranom mešanju, bez obzira na izgovor. Reči su tu, stav je jasan, ali konkretni potezi ostaju u okvirima diplomatskih kanala.
I tu se otvara zanimljiva pukotina između retorike i prakse. Dok Kina pruža političku i verbalnu podršku, Rusija deluje na terenu, kroz energente koji su za Kubu od ključnog značaja.
U tom kontekstu, Trampova izjava dobija dodatnu težinu. Nije da Vašington ne vidi šta se dešava — naprotiv. Ali izgleda da nema efikasan način da to zaustavi, ili bar ne bez ozbiljnijih posledica koje bi prevazilazile kubansko pitanje.
Zato i ta formulacija o „humanitarnim razlozima“ deluje kao svojevrsno povlačenje korak unazad. Jer, ako nijedna druga zemlja — pa ni Kina — ne ulazi direktno u isporuke nafte, a Rusija to čini bez zadrške, onda se postavlja pitanje koliko su zapravo održivi postojeći pritisci i gde su njihove granice.
U međuvremenu, Kuba ostaje u središtu ove složene geopolitičke igre, između deklarativne podrške i konkretne pomoći. A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste da li će se odnos snaga promeniti ili će ovakva ravnoteža, pomalo neugodna za sve strane, postati nova realnost.
