Pre svega, izveštaji o avionima Su-57 u Siriji su tačni. Neki kažu 2 aviona, neki kažu 4 (od ukupnog trenutnog broja od njih 13). To nije zaista važno, ono što je bitno jeste to da je raspoređivanje nekoliko Su-57 u Siriji činjenica i da to predstavlja dramatično odstupanje od strandardne ruske (i sovjetske) prakse.
Predstavljanje višenamenskog borca 5. generacije Suhoj 57
Su-57 (“PAK-FA“; “T-50“) je prvi pravi višenemenski avion 5. generacije proizveden od strane Rusije. Svi ostali višenamenski i avioni vazdušne superiornosti koji su ranije raspoređeni u Siriji (kao što su Su-30SM i Su-35S) su 4++ avioni, ne zaprvo 5. generacije. Neko bi s pravom mogao pomisliti da je 4++ strašno blizu 5, ali zapravo nije.
4++ generacija aviona je zapravo 4. generacija aviona unapređena brojnim sistemima i sposobnostima koje se tipično povezuju sa 5. generacijom, ali svima njima nedostaje nekoliko ključnih komponenti prave 5. generacije aviona, kao što su:
– smanjena površina radarskog preseka (stelt)
– sposobnost letanja pri supersoničničnim brzinama bez upotrebe naknadnog sagorevanja
– sposobnost nošenja oružja u posebnom delu za oružje (za razliku od spoljašnjeg, ispod krila ili tela)
– napredna “situaciona svest“ (mrežno-centrična) sposobnost (senzor i spoljna fuzija podataka)
Da skratimo priču, razlika između aviona 4. i 5. generacije je zaista ogromna i ne zahteva jedan, već nekoliko veoma kompleksnih “tehnoloških skokova“, naročito u integracijama brojnih kompleksnih sistema.
Jedina zemlja koja trenutno ima raspoređenog pravog borca 5. generacije su SAD sa svojim F-22. U teoriji, SAD takođe imaju još jednog borca 5. generacije, F-35, ali je on toliko loše dizajniran i ima toliko velike probleme da se u suštini može odbaciti. Za sada je F-22 jedina “prava stvar“- temeljno testiran i u potpunosti raspoređen u značajnom broju. Ruski Su-57 još uvek zaostaje nekoliko godina, jer nije temeljno testiran ili raspoređen u značajnom broju.
To ne znači da Rusi ne sustižu vrlo brzo, oni to čine, ali trenutno, Su-57 je završio samo prvu fazu testiranja. Standardna sovjetska/ruska procedura bi bila da u ovom trenutku pošalju nekoliko aviona u bazu ruskih vazdušno-kosmičkih snaga (RAF) u Lipecku kako bi vojnu posadu upoznali sa ovim avionom, i nastavili testiranje uz povratne informacije, ne od testnih pilota, već od pravih vazduhoplovnih borbenih instruktora.
Ova druga faza testiranja bi lako mogla trajati 6 meseci ili više, i otkriti veoma veliki broj “manjih“ problema, od kojih bi mnogi mogli imati zapravo veoma ozbiljne posledice u stvarnom borbenom raspoređivanju. Drugim rečima, Su-57 je još uvek veoma “sirov“ i verovatno mu je porebno mnogo podešavanja, pre nego što bude spreman da zaista bude raspoređen u borbi.
Ideja da su Rusi poslali Su-57 u Siriju kako bi se na neki način takmičili sa F-22, ili na drugi način učestvovali u stvarnoj borbi je netačna. Iako je, na papiru. Su-57 još napredniji i sposobniji od F-22, u stvarnosti Su-57 ne predstavlja kredibilnu pretnju američkim snagama u Siriji.
Ruski izveštaji o tim avionima kako su razneli Gutu ili pobili hiljade Amerikanaca, nisu ništa drugo nego jeftina i zapaljiva propaganda od neukih ruskih nacionalista koji izgleda ne shvataju da razaranje urbanih centara nije čak ni teorijska misija Su-57 aviona.
Međutim, potpuna besmislica je monopol ruskih nacionalista. Ljudi u „National Interest“ su podelili članak (koji je prvobino objavljen na blogu „The War is Boring“) koji u suštini odbacuje Su-57 kao neuspeli i mrtav projekat, a njegovo raspoređivanje u Siriji kao “farsu“.
Sa druge strane, imamo britanski „Daily Express“ koji je pisao o Vladimiru Putinu koji je poslao svoj “zastrašujući najsavremeniji Su-57“ u sirijsku ratnu zonu. Baš kao i sa Kuznjecovim, zapadni mediji ne mogu da se odluče da je ruska oprema zasterela, beskorisna gomila otpadnog metala ili zastrašujuća pretnja zbog koje ceo svet ne bi trebalo da spava.
Na kraju, ideja da je Putin (lično?) poslao ova 4 aviona u Siriju kako bi mu pomogli u njegovog kampanji za ponovni izbor je takođe lišena svake istine, i čini da se zapitamo da li su oni koji pišu takve gluposti uopšte svesni Putinove popularnosti.
Dakle, šta se zaista dešava?
Pa iskreno, to je teško reći, a ruski zvaničnici ne govore ništa o tome. Ipak, razni dobro obavešteni ruski analitičari su ponudili nege obrazovne pretpostavke o tome šta se događa. Kratka verzija je ovo- Su-57 su poslati u Siriju samo da bi testirali njihovu avioniku u borbenom elekromagnetnom okruženju.
Rizici ovog raspoređivanja u Siriji su veoma stvarni i veoma ozbiljni. Koliko znamo, još uvek nisu izgrađena skloništa otporna na bombe, a Rusija je nedavno izgubila veliki broj aviona (neke u potpunosti, a neke ne) kada su “dobri teroristi“ koristili minobacače na bazu Hmeimim. Dakle, sada imamo četiri Su-57 (od njih 12 ili 13 možda?!), svaki vredan od 50-100 miliona dolara, na otvorenom nebu u ratnoj zoni?! Šta je sa operativnom sigurnošću? Šta je sa osnovnom bezbenosti?
Postoji i politički rizik. Dobro je poznato da SAD vrše ogroman pritisak na Indiju, da se povuče iz zajedničkog razvoja između Rusije i Indije u programu Borbenih aviona pete generacije (FGFA) ili Perspektivnog višenamenskog borca (PMF).
Da bi stvari bile gore, Indija trenutno ima previše paralelnih programa aviona i, navodno, postoje neslaganja između Rusa i Indijaca po pitanju dizajnerskih karakeristika. Sa očigledno konstantnom katastrofom F-35, poslednja stvar koja je Americi potrebna je uspešan ruski konkurent 5. generacije koji se pojavljuje bilo gde na planeti (naročito onaj koji ima jasan potencijal da daleko nadmaši i uspešni F-22 i katastrofalni F-35).
Su-57 takođe ima značajne konkurente u Rusiji- gore pomenuti avion 4++ generacije, naročito Su-35S. Ovde imamo sličnu dinamiku kao kod F-22, iako je na papiru Su-57 jasno superiorniji u odnosu od Su-35S, u stvarnom svetu je Su-35S dobro testiran i raspoređen sistem koji je, za razliku od F-22, mnogo jeftiniji od Su-57 (F-22 je najmanje duplo skuplji od Su-57). Ovo pitanje je naročito važno za unutrašnje, rusko tržište. Dakle, pravo pitanje za RAF je jednostavno- da li je Rusiji zaista potreban Su-57 i, ako jeste, u kom broju?
Ovo je veoma složeno pitanje, kako tehnički tako i politički, i da bi se čak i pokušalo odgovoriti na njega, morali bismo napraviti mnošto vrlo diskutabilnih pretpostavki o tome sa kakvim pretnjama će se RAF suočavati u budućnosti i koje vrste misija će im biti dodeljene. Najveći problem za Rusije to što već imaju niz izuzetno uspešnih borbenih aviona, naročito Su-35S u zastrašujući Su-34.
Da li bi Rusija trebalo da rasporedi više ovih aviona ili bi trebala da uloži veće resurse u novi vrlo složen i napredni avion? Većina ruskih analitičara bi se verovatno složila da Rusija mora biti u mogućnosti da rasporedi minimalan broj pravih borbenih aviona 5. generacije, ali se verovatno ne bi složili oko toga koji je taj minimalan broj. Trenutni avioni 4++ generacije su veoma uspešni i više nego konkurenti njihovim zapadnim kolegama, sa eventualnim izuzetkom F-22. Ali koliko je verovatno da će Rusi i Amerikanci zapravo započeti pravi rati?
Budućnost Su-57 je daleko od sigurne, i to bi delom moglo objasniti odluku da se nekoliko njih pošalje u Siriju- ne samo da bi testirali njihovu avioniku, već i da postignu PR uspeh povećavajući vidljivost i, naročito, simboličnu ulogu aviona. Ruski zvaničnici su priznali da je raspoređivanje u Siriji trebalo da se podudara sa proslavom „Dana zaštitnika otadžbine“.
Webtribune.rs
