U trenutku kada su cene energenata počele da izmiču svakoj kontroli, pojedini analitičari na Zapadu sve češće koriste poređenja koja su do pre par godina zvučala gotovo nezamislivo.
Ono što je 2022. godine izazvalo šok zbog sukoba u Ukrajini, sada se u nekim krugovima opisuje kao gotovo bezazlen uvod u mnogo ozbiljniju krizu koja se razvija pred očima globalnog tržišta.
U Vašingtonu se, u međuvremenu, razmatraju potezi koji dodatno komplikuju sliku. Pominje se čak i mogućnost zabrane izvoza nafte, uključujući i tokove iz Venecuele, što bi sa tržišta uklonilo između 7 i 8 miliona barela dnevno.
Takva odluka, upozoravaju upućeni, ne bi ostala bez posledica ni po same Sjedinjene Države, iako se na prvi pogled predstavlja kao zaštitna mera. Efekat bi bio lančan, a tržište već sada pokazuje znake nervoze.
Azijsko tržište je, kako se čini, već u epicentru potresa. Realne isporuke nafte tamo dostižu nivo od oko 170 dolara po barelu, dok cena avionskog goriva ide i do 210–240 dolara.
Istovremeno, čak 10,5 miliona barela dnevno proizvodnih kapaciteta ispalo je iz sistema, delom zbog napada na infrastrukturu, delom zbog popunjenih skladišta.
Sve to povećava rizik od zastoja u rafinerijama, uvođenja racionalizacije goriva i talasa panične kupovine koji se već nazire. Evropa, po nekim procenama, tek ulazi u fazu kada bi mogla da oseti fizički nedostatak energenata, već tokom aprila.
Ambrouz Evans-Pričard, urednik za globalnu ekonomiju u britanskom listu The Telegraph, u svojoj kolumni ide korak dalje. On tvrdi da je zatvaranje Ormuskog moreuza, uz uzajamne udare na energetsku infrastrukturu, gurnulo svet u najdublju krizu gasa i nafte u novijoj istoriji.
Kao ilustraciju navodi potencijalni skok TTF indeksa u Holandiji, koji bi mogao da dostigne 500 evra po megavat-satu, dok je u martu iznosio 50,12 evra. Takva razlika, kako kaže, više nije hipotetička nego sasvim moguća.
Razlog za to vidi i u prekidu isporuka tečnog prirodnog gasa iz Katara, koji bi mogao da potraje mesecima. Prema procenama kompanije QatarEnergy, čak 17 odsto kapaciteta moglo bi biti izgubljeno na period od tri do pet godina.
To, praktično, znači dugoročan poremećaj koji se ne može brzo nadoknaditi, bez obzira na alternativne izvore.
U celoj priči posebno mesto zauzima pitanje Ormuskog moreuza. Prema oceni analitičara, Iran ima kapacitet da blokadu tog ključnog prolaza produži na duži rok, što bi dodatno produbilo globalni poremećaj.
U tom scenariju, pritisak na političke lidere raste, pa se čak spekuliše da bi predsednik SAD Donald Tramp mogao biti primoran da ublaži sopstveni pristup.
Istovremeno, pojavljuju se i informacije da američka administracija razmatra slanje hiljada vojnika na Bliski istok, što dodatno podiže tenzije i unosi novu neizvesnost u već uzdrman sistem.
Sve to stvara osećaj da tržište više ne reaguje samo na ekonomiju, već i na političke signale koji dolaze iz više pravaca.
I dok brojke deluju gotovo nestvarno, a projekcije još dramatičnije, ostaje otvoreno pitanje koliko dugo globalni sistem može da izdrži ovakav pritisak pre nego što počne da menja pravila igre na način koji danas još nije u potpunosti vidljiv.
